Prošli svi bać Ivini sveci, još samo čeka Marino, pa će proslavit i materin imendan. Vrime ni sebe ni svojemu. Nako mu ko da će za koji dan Sveta Kata, a ne Marino. Magla pritisla, ne diže se ni po danu, ni po noći. Ušmundo se, misto ga ne drži, a za biciglanje po selu mu baš i ni. Sidi, sluša radijon, a sve se misli kako već dugo vrimena ni bijo u varoši. Veli, baš bi mogo jedan dan sist na ajziban, pa otit. Sitijo se i koga bi sve tribo obit, al dobro znade i za koga će pazit da se baš i ne trefu. I kako to već u poslidnje vrime ko njega ide, prošlo i nedilju dana, istom se onda nakanijo krenit. Došo na štaciju. Već izdaleka, ščim se malo bolje zagledo, uvatila ga nikaka tuga. Ko i uvik, došo malo ranije, veli bolje da on čeka na ajziban, jal ajziban na njega neće. U štacije ne mož više vidit živoga štrekara, svi ostali brez posla, samo ji nikoliko povukli u varoši i to ne baš najbliže. Štacija tako ostala pusta. I zarezita. Nema više ni šefa, ni noga u crvene šepe, a po kamare koikaki papira, boca i polutruloga lišća i grančica, izdaleka se vidi, nema ni ni što kadgoda čistili sve u štacije i okolo štacije. I uvik isprid štacije pravili baščicu. Cvita puno, pa lipo i za vidit, a lipo i meriše. Danas se jedino ositi oštri smrad iz ajzle. Ni što čeku ajziban, čeku na vitru, zarezita i staja u koje se pri čekalo. Ne daj Bože ni da kogagod stisne. Do ajzle teško projt o korova i boca, a ako se i projde, dobro se mora pazit da se ne zagazi u štogoda u čega niko ne volji zagazit. Mož tude vidit i baciti nekcija, božem prosti, ko da si u abolante. Jedino se kršteno čeljade mora pitat ko se to liči u ajzle na štacije. A ope, zašto bi se tako štogoda i pitala krštena čeljad, ka se ne pitu ni što bi tribali. Oni, ope, ne stignu, vazdan po bircuza pazu da kogod ne napravi kakoga nereda. Ajzibani dojdu i otidu ka se siti naj što ji tira, njemu ni ništa pešes minuta pri, jal pešes minuta potli vrimena što natrukovano na cidulje u pendžeru. Njemu svejedno jal će se svi stignit popet, jal će možda kogod i ostat. Ni to ko kadgoda. Ako naj u crvene šepe vidijo kogagod kako trči priko puta, ni tijo ni dignit nu okruglu lopatku i pušćat ajziban brez toga. U varoš bać Iva došo na vrime. Otpravijo se prvo do centra, tamo trefijo pajtaša Vinka što se znadu priko fodbala. Oma ošli na špricer. Divan malo odmako, pa došli i do svagdanji kupovina. »Evo, nusput vidim da se diglo i friško i pušito meso, digli se i kompiri i brašno i još puno toga što svaki dan kupujemo«, veli bać Iva i potegne malo špricera. »Ta neka baš tako crno gledat. Eto, prošeći kroz centar, puno toga spalo. Eto, nikake patike što bile devetnajs iljada, spale na petnajs. Do ožujka će se podništo rasprodavat i no za prskat muve i komarce, a za male novce možeš kupit i cveder za tvojega Taksu i obrnice za Belu. A u pateke ne sramocke gumice penzionerma, ako kupu najmanje deset, dadu u po cine«, veli Vinko i naruči još rundu. Bać Iva samo duboko izdanijo. Najedamput ga uvatila želja da se oma krene na štaciju i uvati prvi ajziban za njegovo selo.