Faljnis, čeljadi moja. Baš sad divanim kako sam prošo niki dan. Iđem ti ja tako po avliji, sveci su, ne radim ništa pa ko velim da se malkoc prošetam. Da budnem iskren, niki mi andrak počo bubat odastrag na vratu, a bolje mi kad se prošetam. Veli mi ova moja da je to skočio pritisak od masne rane ovi svetaca. Ha, neću se inadit, mož bit svašta. Al, ko velim sam sebi: ta naradio sam se i našeto ovi dana, nije valjda samo tako skočio. Nije to ona fićuli laboška za friško kuvanje. I da vam pravo velim baš sam i bisan. Ta dok je čovik mlad trči tamo, trči vamo, pa šparaj za ovo, te šporuj za ono; dica u škulu i tamo triba. Nuz ovo naše bresplatno škulovanje ode misečno bar sto eura. E, ondak kad je to sve svršeno, dica rade za se i svoju familiju, čovik se malo okrlja, što bi kazli stari. Mogo bi malkoc bolje i na se izdat. Kad, eto ti ga na: nije vridan ni poist ni popit. Trevlja ga vaka bola, te naka, mora se čuvat od ovog, pa od onog, pit ovaj lik, pa taj jedno liči a drugo razboljeva. Iđem ja tako iza salaša, nuz ta dva redića vinograda. Kad sam ondak propo, čeljadi moja! Očla mi noga skroz u jamu, a ne vidim ni kaka je, ja se ustravio samo tako. Kad sam došo malo do rad sebe, lagacko izvučem nogu, i ne da mi vrag mira. Odem rad ašova i lopate da otkopam i vidim šta sam to sorco, odgrnem malkoc zemlju, s jednog ašova na priliku kad naiđem na jedan šuk trske, već propale a pod njom dračove tačke, i one protrunute. Oma sam se abro, čeljadi, i vidio da sam poropo u niki karmić. Jeste, jeste dobro ste čuli: pravi kadgodašnji karmić. U njem se čuvalo kadgod peršin, šargaripa, krumpir, blitva, paštrenjak i još koji kaki zelen. U karmićima je to ostajalo čak do prolića, samo se moralo protribljivat i što se počelo kvarit iskečit, al u karmiću se borme nije nikad smrzlo ništa.  A znate kako se pravio karmić? Lipo se iskopala jama tako do meter i frtalj, pa se ondak okolo nazabadalo nuz taj zemljan zid dračovi tačaka da se ne sroni. Odozgor se isto metilo jači dračovi popriko, to se zvalo pojasci, pa na nji opet jači cipalaj, pa na nji trske bar s jednog šuka i sve se ondak zasulo zemljom, i to tako da s obadvi strane ima pada da ne bi kiša jal voda se slivala u karmić. E, sad to borme ne mož di koji gazda živit ako nema ladnjaču, vake uređaje nake uređaje. Ma višak divana, čeljadi moja. Toliko je ovo očlo u andraka da ne vridi ni mudrovat, sve kobojage zbog nikog specijalnog kvaliteta, pa ovog pa onog, a ono sad kad čovik naiđe slučajno na kaku nepolivanu voćku ne mož se naist kaka je dobra. Eto, to sam vam tio izdivanit, samo da se ne zaboravi da su naša stara čeljad bila pametna, znala i odranit i sačuvat. Ni njim tribala nikaka nauka iz bilog svita. Svaka stopa zemljice bila urađena, a sad nam polak poio korov i drugi parlog. Neg, jeto dosta sam mudrovo, čeljadi moja. Ko razumi, svatiće. A vi lipo proveli svece, veseli i srićni bili, a i mi ode u Ivković šoru ćemo se paštrit da budne tako. Ajd, zbogom.