Bać Iva otvorijo oči i nako izasna se baš preznijo. Sve mu nikako čudno mirno. Taman se tijo dignit i otit metnit kafu za njega i njegovu, kroz glavu mu projde da je nema. Juče ošla za Švapcku. Opipo vankuš none strane di ona spava, prazno. Malo mu se i steškalo što će blage dane provest doma sam, a ona sama u bilomu svitu. Zajdno proslavili dvajspet Božića, vaj će bit prvi otkako se uzeli, da su svako na svoje strane. Jedino će čekat kaće nait cure i njevi derani, misli se, vada će dojt makar Božić čestitat. Obadvojma jim žo što tako ispalo, al živit se mora. U njeve države, ako nisi ničiji particki kerica, teško mož priživit brez veliki briga. Eto, mlađa nadničila u dućanu, njezin u drugomu dućanu, a o zaslužitoga se teško moglo živit. Otripali se ka se on latijo nadnica priko, a ona par miseci bude u Švapcke, pa isto toliko doma. Tako i bać Ivina. Nju o mladosti pratila nikaka slaba srića. Izučila za šnajderku, dobila posla u šnajderaju u njevomu selu. Nikoliko godina išlo kako triba, a onda se šnajderaj prodo. Ni prošlo puno vrimena, pa se priprodo i tako pešes put. Svaki novi gazda o države dobijo novaca što uzo u nadnicu nove rabadžije, jedino rabadžije nisu znali ni ka su ko staroga gazde pristali radit, ni ka su ko novoga počeli. To se udešalo samo priko papira, a rabadžije vazdan isti. I ko svakoga novoga gazde nadnice jim bile sve manje, svaki jim ostajo dužan sve više. Ka jedna strancka pritirala, ni jim isplaćivala nadnice po nikoliko miseci, latili se i štrajkovanja. Dolazili ko nji u šnajderaj sindikati, dolazili političari, svi jim se svašta naobećavali, na kraj jim našli novoga gazdu, a dugove o stare gazdarice nikada nisu ni dobili, nit su cvonjka dobili zoni po godine što svaki dan išli štrajkovat. A i političari i sindikati jim obećali da će jim sve to bit nadoknadito. Brzo potli toga došlo i novo izbiranje u države. Ka izbiranje prošlo i političari i sindikati pozaboravljali na nji. Jedino se novi gazde krenili dalje tamo di stali stari, a više o polak rabadžija ostalo brez posla. Bać Ivina se latila fabrike di se koišta zamrzava. Ni bilo baš lagano radit, al sapi, nadnice dobre, pa se vridi malo i napatit. Jedno vrime sve išlo kako triba. Ne zadugo. Došla zima, čeljade se nema više di okrenit, gazde stale zatezat sa nadnicama. Nisu ji smanjivali, al nisu ni isplaćivali na vrime. Kasnili i po nikoliko miseci. Tude ni vridilo ni štrajkovat, rabadžije i nako radu neujaviti. Na kraj se morala latit i nadnica u Švapcke, pa se malo i oni otripali. Bać Iva se najedamput preznijo, ništa zvecnilo na vrati o sokaka, a Taksa bisno zalajo. Izašo, odrezijo, vidi, poštaš ostavijo nikaku bilu kufertu. Zovu ga njegovi na slavlje, al slavlje bilo još pri nikoliko dana. Po štambiru vidi, poslano još drugoga. Al etro, na sokoćalu vidi i poštaši štrajkovali. Samo, kaki to štrajk, niki dan, još dok se štrajkovalo, komšijama doneli penziju. A, misli se, vada i poštaši znadu, ka donesau kuferte, zabadva jim, al kad raznašu penzije, bude lipoga radaša. I ko bi, onda, baš u svemu štrajkovo?