Faljnis, čeljadi moja. Jevo, ja se latio borme. Spremam avliju sve u šesnajst, a borme se nakupilo drloga koliko god voliš. A nika mi se, da budem iskren, uzverala šara-mara na leđa pa sad ću, pa ondak ću, pa nikako da se nakanim dokle god nije ova moja zagrmila: »Ta dokleg ćeš se ti otezat ko, božem prosti, mal ti nisam kazla? Ta ne vidiš, Bože iz čovkom, da će Materice za koji dan, a nama avlija sva još u lišću, svudan razbačeni koji kaki andramolja a ti samo mudruješ u kujni. Oma da si se latio i posklanjo, a jevo i ja ću ti pomoć mest«. Hu, to mi najmrže, čeljadi moja, kad se mora mest avlija. Valjdar bi prija očo u svit na koju nedilju neg mest. Al šta će čovik? Ode kod nas u Ivković šoru sad i da se ima novaca, ko što se nema, nikog ne bi mogo ni u nadnicu pogodit da radi. Sve se to borme jel razbižalo po bilom svitu, jel pozapošljavalo koji di po varoši. Niko se borme više paoršaga ne vaća. Kašće mi: »Alaj si ti zaosto, bać Braniša. Ta nikog više ne interesuje paoršag i josag, samo one što imadu dvisto i više jutara, jel kaku veliku zgradurinu, tj. objekt, kako se moderne košare zovu, pa to mora imat na traku da se rane, tako i da izlazi trkom ono da prostite ispod nji, sve na puce«. Istina, kad vam velim, znate, čeljadi moja, da Braniša ne zna lagat. Ta da znam, očin bi ja bio siroma. Oma bi se tajkuniziro, jal ispolitiziro, kako se to već veli, pa da vidiš novaca: kapne odaleg, nacuri ondaleg, pa plata, pa ispod plate, ahhhaaa. Al borme – ništa od tog. Mož samo klapit dok metem avliju da mi nije dosadno. Pravo da vam velim i ove avlijetine mi već dosta. Sve se niki mislim uzorat koju motiku, pa posijat žito jel kaku drugu fajtu, ni ne triba mi tolika avlijetina. Divanim ja tako pridveče mom pajdašu Periši, a on se smije, pa nako zdravo pametno kako samo on zna veli: »Jal, komšo moj, sve se niki mislim da tako kako ti sad gustiraš o avliji, da tako ne misle kojim slučajom i ovi naši na vrvu«. Ja ga gledim nako ko tele u šarena vrata, osto sam niki ko zavračan, ko da je bacio opcinu na me i ništa ne razumim  a on će bisno: »A kako ne svaćaš, Bože? Ta vide oni čeljad da je svita sve manje i manje, ovi mladi jedva po jedno dite a borme često ni po jedno, em se žene i udaju od trist i kusur pa ondak i koliko nji biži u bili svit, možda i glavaši rišili prodat od države drugu avliju pa dovest kakog drugog svita«. Hm, čeljadi, sad sam se i ja zamislijo. Ta borme svit i dolazi. Jeste da je sasvim drukčiji, malo fajin i nereda pravi, tiska na naš domaći svit, ne smi se već, divane varoščani, baš ni ić kroz varoš noćom. Biće da ovaj moj Periša divani niku još i istinu, no valjdar bi ondak našem svitu podilili te velke novce što pišu novine da ti dobijaju. Nisam pametan i maniću se mozgovanja. Nek mozguje kogod drugi, ja borme nemam škula za to, a ni novaca za tu što vele diplomu. Čak ni za onu jeptinu, ispod ruke. Iđem završit metlanje, mora blistat avlija za Materice. Ajd, zbogom i lipo provedite svece.