Faljnis, čeljadi moja. Jevo mene ode na salašu u Ivković šoru. Čitam niki dan u novinama da se i kod nas ode neće smit pravit disnotori po avlijama ko kadgod. Vele ovi iz bilog svita što određivaje kako će nam bit lipo, a mi i naše glavešine samo klamamo glavama, da to nije umano klat po kućama. Hm, meni to na isto izdođe: i u klanicama se taj josag mora usmrtit. No, svedno. Ne bi duljio, a jevo i voda mi se već oladila u lavoru. Pario sam noge, a ondak niki najviše mislim o svem i svačem, a i Pera vidim da dolazi pa će mi poremetit moje gustiranje. Al moram još i ovo kast: eto kod nas u ovoj modernizaciji, privatizaciji, siromaškoj demokraciji i šta ti ja znam već kako ovo vrime zovu, mi nećemo imat problem s disnotorima, neće nam morat zabranjivat i donesivat kojikake zakone protiv tog – kod nas jednostavno to neće imat ko. Na priliku, ja tio skupit moju dicu i familiju prid Materice kugod i svake godine, pa opravit disnotor i prelo ovim mladima (i maloj unuki je prvo prelo), al oš andraka. Sad mislite: nema se. Ta, ima se! Odranili se ranjeniki, fala Bogu opleli dva Božića i priko dva metera žive mire, ima kupljeni i criva, debeli i tanki, pa i vinac bilog luka, sitne paprike, papra i sveg što s tim iđe al nema belera. Nema već lipo koga nisam pito. Te jedan ne mož više, bole ga krste; drugi očo arbajtovat u firmu, a radi danjom noćom pa nema kada; ovi mladi što poznadu taj poso očli u svit trbuvom za kruvom i lipo nema ko. Doduše, kadgod sam ja to radio sam al više nisam vridan, a ne bi da kugod moj pajtaš Stipe počmem u ponediljak pa završim u subatu. To je poso za mlađeg čovika. Mi sa skoro šezdeset tribamo samo ložit u katlanku i pomalo rondzamo da nije tako bilo u naše vrime i pomalo se vrtimo oko boce s rakijom. Veli mi Periša šta se nisam digod upiso. Kaže da on zna da ima ti profesionalni di samo odneseš živinče i dočekaš koji sat pa ti oni sve lipo oprave i prirede, a ti samo platiš i nosiš kući sve gotovo. E, tu sam te čeko, moj Pere: platiš – da, al platiš tako kugod da si po svinčeta kupio. A i, čeljadi moja, kaki mi to disnotor? Pa onda možem otić u bilo koju mesaru pa kast »dajte mi od ovog toliko, onog onoliko« i mirna Bačka. Ma kaki, to nije disnotor kad se ne pali na avliji slamom, pa šuruje, pa raspravlja, melje, kuva obara, a borme koji put i obredi s dobrom domaćom kruškom, šljivom jal zardelijom, a o topljenju masti i žmarama da ni ne divanim. Ove žmare što nam prodaju su da ji Bog dragi sačuva, a skupe kugod najbolja divenica. Neka, snaću se ja, makar i ja radio tri dana kugod Stipe, al disnotora mora bit, onakog kako ga i moj baćo, dida i pradida radio. Valjdar će i ovi mladima doć odozdol u glavu pa će vidit da ovo u tim njevim sega-mega marketama nije ni blizo kugod ovo naše, domaće, čestito odranjeno i za familiju naminjeno. Ne triba tu ništa fantazirat, Bog je zato dao i naminio josag za ranu čoviku. Dosta sam fantaziro. Ajd, zbogom. Zvaću vas na koštolaš.