Faljnis, čeljadi moja. Jevo sad ću vam baš ispripovidat kako sam juče prošo. Tiram ja tako ovu moju rđavu biciglu mojim lipim Ivković šorom, došo do malog tavankutskog puta pa ću skrenit na livo prema Frljazi kad iz nikog starog bačenog šporelja iz dola izleti jedna velika kusava keranda, zaurla kugod kaka zvir pa gasa za mnom. Ja se zauko borme kugod vijar, vrtim pedale al on sve bliže i bliže. Sitio se ja da su naši stari divanili da kad te vija ker triba mu štogod vućit, on će ondak stat da vidi šta si mu vućio, a ti dotleg stigneš pobić. Hm, al šta mu imam očin vućit? Ta nemam u džepu ni kruva ni kake lepanje već samo niki artija, potvrda, baš iđem iz Tavankuta iz pošte, naplaćo se kojikaki reštancija. I ni pet ni šest, zgrabim ja u džep za te artije, izvučem ti ja nji i vućim za leđa na atar, kad on stvarno stao, pa gledi i njuši jednu artiju, pa drugu, pa i treću, a kad je došo do poreske uplatnice sio pa niki zacvilio. Nije više ni zagledo za mnom. Siroma i on se niki ražalostio kad je vidio koliko sam dužan. Nastavim ti ja tako tirat biciglu, prošo me stra i sitim se davni vrimena, bila je to nika zabava i bal jal igranka u Mirgešu, ne pamtim al znam da je bila nika svirka. Jedared čujem ja da se tamo niki bećari bune, viču »Šta će nam Bosnjačani?« i još niki prandav divan divane. Ja ko velim sam sebi: »Ode borme neće bit dobro«, pa lipo tamburu priko leđa i napolje iz doma, prema Bećar ataru. Okrenem se i vidim jedan bećar iđe za mnom. Ja brže, i on brže. Kad sam prišo prugu, mrkli mrak, ni prst prid nosom se ne vidi. Ja potrčo, kad i on trči, sve mu zveče sitni novci u džepu. Mislim se ja, čeljadi moja, da ima taj bećar i bricu, ta krupno mi zveči. Trk ja jednim kasom pa sve hitrije i hitrije, a ono sve većma zvekeće, i on pokasava di je ravnije. Vijo se ja tako š njim jedno četri duži, sve do Ajdukovog salaša di su mi stali kumovi, pa se izvalio pod ogradu na jardu. Ne mož više ni divanit, a kamol vikat kumove da me spase. Ležim ja tako, a i on stao pa ćuti. Kad sam se oduvo i jezik mi više nije visio do čizama, ja se niki okuražio pa ko velim sam sebi: ustaću pa di pukne, sad mi bar došo glas pa možem vikat kumove. I ustanem ti ja, kad zazvecka meni na leđi. Ja oma zgrabim tamburu i skinem je s leđa, pa protresem. Ono mi kogod kandar u nju u Mirgešu strpo sitni novaca. Al sam bio bisan. Ta sam sebe sam vijo izmed dva sela i skroz se ustravio zbog to malo sitni novaca. Ko ga je njegov, zem ti tamburu, više nikad nisam išo na svirke. Čeljadi moja, ovu sam ja pripovitku čuo od naši stari seljana, a pripravio sam je za desetu ikavicu što se održala u Stanišiću. A, eto, nije dao Bog da, iako sam lipo zvan, tamo dospijem. Uvatila me nika nesritna bola od koje se čovik ne mož maknit od kuće, pa sam eto vama je ispripovido. Drago mi zdravo kad sam vidio da se na »Ikavici« svit lipo okupio i proveselio, eto brez mene, a zdravo mi žao. Neg, biće još vrimena, daće Bog. Iđem sad, ova moja se boji da će zakasnit na roratu. Ajd, zbogom.