Bać Iva u petak poranijo i samo što š njegovom popijo prvu kafu, navuko se, latijo biciglu, pa u selo. Veli, dojće natrag do fruštuka. Odbiciglo se u centar do bude, cura što tamo radi već mu pripravila njeve novine. Latijo ji, okrenijo nikoliko listova, pa ka vidijo natrukovano, dušu mu priplavila nikaka tija radost. Bać Ivini štodira se nakupilo okruglo četiri stotine. Isprva mu izgledalo da trukujem samo za njegove, al u poslidnje vrime opazijo da to čitu i drugi, najviše Bunjevci i Slavonci. Sve jedno, duboko u duše ositi da svi oni bili i ostali njegovi. Istina, svi oni čitu malo težje neg ni što ostali čuvat Lukarovu ledinu, al ka se dobro proštodiru, jal pročitu još dvatriput, ope sve razumu. Po tomu vidi da se uvik svi možu razumit, samo akoćedu. Bunjevci mu u srcu ko i Šokci, sapi da su dvi grane istoga drveta. Jedino ne razumi zašto se polak Bunjevaca utvara da njeva grana jal raste iz nikakoga drugoga drveta, jal su drvo za se, al slabašno, pa se naslanju na nikako iz druge šume. Kanda će prija otputovat na Lukarovu ledinu, neg razumit Bunjevce. Prost svit, ko što je i on, volji se š njim i podivanit, velu mu samo trukuj, čitamo to i mi i cili komšiluk. Al bome, ima dosta ni što ga gledu ispod oka, pa se prid drugima  i rukuju š njim, al nikako mlitavo i jako ga sitno gledu. Radi reda mu se i naškobu, al ne ispade to uvik kako triba. Vamo bi usta,  da vam ni ušiju, razvukli skroz oko glave, al vas poizdaju oči, gledate mi ladno ledeno. A imade i ni što mu koikad, ka niko ne gleda, znadu i pripritit. Puno svita misli da bać Iva trukuje sam o sebe. Varu se. Bać Iva izmudrovo tako da sve što trukuje štodira jedan starovircki, zadrti Šokac, u kojemu je skupita narav njegovoga pokojnoga dide i još jedno sedamosam čeljadi što ji dobro poznaje. Ima međ njimai živi, a ima i ni što se već davno družu sa anđelima. Isto tako stvoriti i kum Tuna i bać Ivina i svi drugi što se spominju. Sve radnje iz Bać Ivinoga štodira su stvarne, samo malo satirički dotirane. Imade tu i političke, al i socijalne satire i sve to izmeđ sebe povezano ko ovčja criva. Zoto se dosta nji znade koidi i pripoznat, pa jednima pravo i zdravo se nasmiju, a bude i taki što se baš razbisu, pa dojde i do grdodbe, a bome, znade se više put i zaozbiljno pripritit. Bać Ive drago i brog jedni i brog drugi, tako znade da ništa ni trukovo zabadva. Po nima što mu pritu vidi da Bać Ivin štodir čitu i ni što nikada ni ni sanjo da će čitat i da će se digoda pripoznat. Najdraže mu što se taj starovircki divan trukuje u novina. U svagdanjemu životu polagano nestaje, jal vi što ga zaboravili oma ščim se najili varoškoga kruva, stali čudno gledat ka pročitu da niko ide i ništa nosi. Nestaje i ko nas. Ka se dva Šokca trefu digod u selu, makar se i sami divanu, divanu se gospocki. Š drugima, da ne divanim. Ščim se kakigod doselu u naše selo, naši oma stanu divanit po njevomu, pa makar i kako ne triba. A svi se otranili u starovirckomu divanu. A možda vako trukovanje i ni zabadva. Možda će komugod makar malo zatreperit na starovircka duša.