Faljnis, čeljadi moja. Jevo ja kunjam. Naišla nika benga na mene. Veli meni ova moja da sam se latio posla u nevrime, pa me niki vitrina izduvo, a nisam više ni mlad, borme. Doduše, za ove sam mlad što šalju u penziju, al za poso i nisam. Kad se malkoc više latim, daktim ko moj zeljo u kanikuli. Čeljadi, baš eto da vam izdivanim šta sam radio: latio sam se ograđivat. Ograda što sam opravio prija četrdesetak godina sva izanjđala, stupovi protrunili makar su dračovi. Ko velim: sad ću ja zaukat ovu moju dvojcu pajdaša, pa ćemo mi to kugod i prija – navalit i prominit stupove i prikovat drot i gotovo. Hm, oš vraga. To je bilo kad smo bili dvajst koju, sad je vako išlo: navalili mi, oparali stari drot sa stupova, smotali ga i rišili ga se, a ondak navalili na stupove. A oni kugod da su juče metnuti – ni makac! Mora se sve otkopat pa tek ondak navag iščupat; ta šta kast, muka živa. Vamo radna brigada mi se osula, Joso mi pobigo prvi, oćanio se po prstu pa očo, ja i Periša, dvi sile samo take, jednog raskopamo i rasklamamo a ondak ga nismo vridni izvuć. Šta kast, bilo je borme svakojaki pripovidaka, možmo se obodvojca ladom u nedilju otić ispovidit. Gledim ja nako kunjav sad i dok vam izdivanjivam mislim se kake su kadgod bile ograde. Ta ondak se lipo priko zime povadio dračinjak, pa se prikom pilom napilalo cipalja digod na meter i dvajst i tako dok su friške rascipilo na pet-šest, jal osam cipalja. Koliko je drač bio debo, toliko je tačaka izdo, pa kad se so tim ogradilo, čeljadi moja... Doljnji kraj se ukopo s jednog ašova da ne mogu kerovi potkopat, a gornji se opleo debelim drotom izmeđ dva dračova stupa. E, to vam je bila ta dračovi tačaka ograda; ta se nasliđivala u tal na više generacija a ne ko ove sad: triba ji minjat po triput za života. »E, to su bila lipa vrimena, moj Braniša«, veli mi moj Periša, »al ondak se ni vlast nije minjala često kugod sad. Sad kako padne vlast, padne i ograda. Ne vidiš da ni dračovi nisu kugod kadgodašnji: lipi, zlatno žuti kad se pripila. A sad sami niki bili, kugod da i oni imadu niku bolu. Kad si blid imaš, anemiju i fali ti gvožđa. Moždar i njima triba utuć koji klin u nji kugod što su radili naši stari. E, borme, sad ni klinaca nema baš svudan. Sad sve spajaju štrofovima; ima štrofova i žuti i bili i crni i svi su za čega god smišljeni. Nego, jesi l ti dobio porez? Majkuša mu iz porezom, svaki frtalj sve veći i veći kugod da ga se određiva kome koliko triba novaca. A moždar je i tako. Vele da od frtalja do frtalja ima kamata. Kako to mož bit? Ta valjdar ja plaćam kamatu za godinu, pa u toj godini možem platit kad ja oću. Al ovi kugod da ne znadu računat. Kandar njim baćo nije kupio računaljku kad su krenili u škulu, pa unaprid deru ovaj napaćen svit«. Av, dosta sam vam namudrovo. Valja to još malkoc naparit noge, pa u krevet. Dunja sve bole liči, borme i kuvano vino pa nek divani ko šta oće. Ajd, zbogom do drukput. Izdivaniću vam čim bude kaka novotarija ode u Ivković šoru.