Bać Iva što stariji, sve težje može zabrenzat jezik. Malo, malo, pa lane štogoda brog čega mu dosta nji zamira. Koikaki mu znadu i kazat da ni tribo baš tako štogoda natrukovat, valjalo bi mu malo više pripazi na se. A svi oni divanu to isto, samo se dobro pazu da ji niko ne čuje. Niki dan se krenijo na bicigle kroselo, veli dok je još lipo vrime. Taman došo do centra, niko mu svira iz velike crne lemuzine. Sto u stranu, vidijo da to Marcika. Išli zajdno u škulu, prvo u njevomu selu, potli i na veću u varoš. Ščim svršili, Marcika pobigo u Švapcku ko matere i njeznoga, vada već četvrtoga čoveka. Ni bijo ni lip, ni mlad, al bijo bogat. Ni imo ni dice. Mater za dram Marcike našla jednu Švabicu. Istina, bila starija o njega dvajsdvitri, vagala blizu metera, ni vidla više o dva metera o nosa. Ni dice ni mogla, jal ni tila imat, al je se žurilo udat. Žurilo se i njemu. Nisu dugo ni čekali, ovinčali se, pa priko njoje dobijo i švapcke papire. A samo to mu i tribalo. Spo mu kamen sa srca, može lipo otit doma, a ne mora na leventu. Bijo i linčina, oduvik, čak ni fiskulturu ni radijo u škule, oslobodijo ga doktor. U Švapcke izminjo vraganajs poslova. Nigdi mu ni valjalo, vamo teško, tamo mala nadnica, namo velika promaja... a ka osto brez žene, rešijo se dojt natrag u njevo selo. Vidi da u Švapcke nikada neće na zelenu granu. Mater mu dala lipi novaca, njezin četvrti umro i ostavijo je poveliki imetak. Ni prošlo puno vrimena, došle i ne lude godine što bi danas svako pošteno čeljade voljilo da nisu ni došle, al ji svo dobro zabardali po zlu. A puno nji se utvara da ji zaboravilo. Ratovalo se, ni se znalo ko s kim i ko protiv koga. Marcika tu vidijo veliku prilku za se. Njegovi napravili partiju, pa se oma učljanijo. Oma se nametnijo za prvoga u selu. Zno se uvik i ušmundat međ veće o sebe, pa jim vazdan bijo na oku. Kadgod štogoda tribalo napravit, on oma – ja ću. Brog toga u partije brzo avanzovo. Za nikoliko godina ošo za prvoga u varoš, za novi nikoliko godina iz varoši ošo za prvoga u srez. U selo sve riđe dolazijo, vazdan zauzet. Oženijo se, kupijo i kuću u varoši, oma u komšiluku ko bać Ivinoga kuma Tune. Sto se š njim i svojatat, a za kratko vrime udesili da njeve partije, baram u varoši i u srezu, budu u nikakomu sporazumu, pa ji tako ima najviše i niko jim ništa ne može. »Pajto moj, jesi ti mene živa? A, čujem da si velika bećar, da pružaš jezik i kad treba i kad ne treba! Bome, pazi se, nije dobro baš svakomu se zameriti!«, veli Marcika bać Ive ščim se pozdravijo š njim. »Ta idi, molim ti, šta se ja imam komu zamirat, ka nisam u nikake partije?«, odvrati mu bać Iva. Marcika iz tašnice izvadijo nikake šarene, sjajne novine i do mu ji, veli nek pročita kako natrukovano o njega, ni malo lipo. A i dobro dok se samo trukuje. Ni tijo ni u bircuz na jednu, samo mu pružijo ruku i ošo u lemuzinu. Oči ga ni ni pogledo. Bać Iva dugo gledo za njim i samo vrtijo glavom. E, državo, jadna si ka ti taki vedru i oblaču, veli sam za se i krene se doma na ručak.