Faljnis, čeljadi moja. Ja jeto lipo ne znam šta se ovo trevlja sa svitom, jel kaki nepro počo vladat sa svitom jal se to tako trevlja da pošten čovik ne mož dat odvida brigama i nevoljama a kojikaki netribaši uživaju ko u raju? Sidim ode na rekamenu i parim noge pa se mislim: ta da nisam pofalio, čeljadi moja, jal koji andrak mož bit kad čovik sam sebi ne mož zapovidit? Lipo sam se zavitovo ode na salašu u mojim Ivković šoru di mi familija provela već više vikova, i to prid pradidinom prilikom svetog Antuna da više nikad, ama baš nikad, jeste l me razumili, neću divanit o politiki, da neću ni visti slušat! A i da ću čim kogod i krene divanit otić otaleg, i to oma. Al jeto, ne da mi vrag mira pa uvik u to vrime upalim televizor kad su visti, i ondak čim vidim i čujem taj divan kako nam fajin dobro i lipo, kako nam teče med i mliko i najbolji smo od svega svita na ovoj našoj kuglji meni oma skoči pritisak; sve mi se uši zacrvene veli ova moja, a to borme nije dobro. Ne volim ić ni kod doktora a kamol u kaki špitalj kod oni specijalista. Jeto, na priliku vako: niki dan ja upalim televizor a ono visti. Primetnem na drugi kanal, ono opet visti. I u bilim svitu svađanija na sva zvona; jedni se tamo digod s one strane kuglje bune već više od po godine, na trećim divani se o našoj matičnoj zemlji sve najgore. Odem na njevu televiziju, a oni opet divane o našoj zemlji sve najgore. Ja ti lipo utrnem televizor i sve se niki kontam da ja nju lipo dam ovima što skupljaju staro gvožđe, kupuju perje i deru se kroz selo u srid podne. Ta ni tako ne možem razumit kako jedan čovik mož bit na tri pa i četri televizije. Periša se smije, pa veli da ne možem skontat zato što sam blendav. Veli, nije to uslikovano odjedared neg više puta a posli samo puštaju. Ta znam ja to, di ne bi znao, al triba nać vrimena i za to. Ta kako odjedared bit na dva-tri mista? Pa ja kad na priliku odem namirivat, namirivam svinje a kod pileža ne možem dospit u sekund pa da imam motor odastrag, da izvinete. Ta triba imat vrimena i bit dospiven i za to. Neg, jestel čuli da će bit tridesetog studenog deseto veče na našoj lipoj ikavici u Stanišiću? Moram vam se i pofalit, borme. Jeto ja sam zvan da izdivanim koju rič tom svitu, a biće borme fajin čeljadi iz svi država naokolo nas. Doduše, svi smo kadgod bili jedna al smo se sad izdilili. Veli mi moj pajdaš Ive iz Stanišića da se tribam obuć u lipu bunjevačku nošnju i borme sam se postaro da nađem za se, moja se jal smanjkala jal sam se ja ugojijo pa sam je davo mladeži što uče igrat. Jedino čizme ne mož nać za me. Veli mi moja da je to zato što sam talpoš i imam velike nožurde. Al šta mož, take su kake su. Neće valjdar pača kuvat od nji? Lipo ću malo izmišat, obuć cipele pa gotovo. Cigurno će bit lipo i veselo. Naš svit se zna veselit makar otkaleg bio, ne mož nas podilit makar koliko država opravili a tako i Bog zapovida, samo ga ne slušaju i dušu griše, a On ne plaća svak dan... Al kad plati, onda za hasnu. Ajd, zbogom.