Faljnis, čeljadi. Borme okišilo, eto baš sam došo iz sela. Dok nisam došo na salaš, pokiso sam kugod pivac, a šuškavac nemam. Poslidnji mi zeljov dovatio i svog ga iskido. Tio ja otić med starež na pecu pa nabavit drugi al kažu da nemaje. Veli mi jedan deranac: »Di si ti, baćo, bio cilo ovo vrime, ta ne znaš da se tako štogod ne proizvodi?!«. Ja ga gledam nako odozgor i sve se mislim, ko ga njegovog dičijeg, al je mudar, ta cigorno je to na guglu pronašo. Ova mlađarija sve što zna na guglu sazna. Niko se nije ni jedared sitio da prigleda jel se na tim gluglu vidi i kako triba kopat kuruze, koja je koja trava, da ne sičeš kuruze, pa kako triba prikopavat bašču; jel ima tamo kako triba orat i plugovat, sijat. Hm, ne znam ja dokleg, al ovo ne vodi na dobro. Kad sam niki dan bio u varoši, svi side na klupama i guglaju, a niko ne privriđiva. Kontejneri puni, varoš sva razvaljena, oko stareške pece trava čovik se mož sakrit u nju, a nejlona i boca koliko god oćeš. Ne mož ono malo rabadžija stignit sve poradit, a i svaka njim čast što i ovo sastignu. Jeto, kod nas u selu i u šoru kad je bilo ono jesensko čišćenje sve su uspili odnet, al nisu ni ti ljudi od kamena, dosadi njim rmbat za tu malu platu. Al zato je varoš puna, svi držide prid sobom te nove moderne telefone kugod naša prva televizija, kad sam bio još dite, i guglaje. Blenu, da prostite, kugod telad u šarena vrata u tu lektroniku kugod da će njim ona dat kruva. Sve se ja bojim, čeljadi moja, da od tog silnog guglanja ne zaborave otić i čerez sebe. Moraće njim još ovi što rade i pelene mećat da ne bi izgubili red na tim guglu. Jel šta misliš, privrće se svit a oni neće vidit. Eto i niki dan, na Svi sveti, bili ja i moja na misi, popo pridiči a nji bar petero lipo drži te telefončine i štogod po njima stiskaju, pa se sami sebi smiju. Al ne, to cigorno štogod smišno iz te sprave, a ne site se da stoje prid svećenikom, da on drži misu za naše pokojne. Izgubilo se skroz poštivanje, čeljadi moja. Poišće nas ova naša fantazija, ja vam velim. Ta niki dan iđe jedan čovik sokakom, lipo dotiran, gospocki, što bi kazli naši stari, lip žaket na njem, pantalone upeglane, ne daj Bože da sleti muva na ivicu, pa cipele, lagovane, skupe. Kad ja malo bliže, a on siroma divani sam sa sobom, pa sve ništa zapovida, pa se svađa. Av, jezus marija, velim ja sam u sebi, šteta gospodin čovik pa pofalio. Kad sam došo malo bliže, on još i cuje. Ja ga već tio priupitat šta me očin ima covat i već sam se narogušio da mu odgasim istom mirom, kad vidim da on ni ne gledi na me, a i iz uveta mu viri niki andrak od plastike, izgleda kugod oveći bumbar. Ondak sam se sitio da je to ona sprava što ne moraš držat telefon a možeš divanit. Hu, čeljadi moja, što je ovaj svit uznapredovo! Ta ja sam kadgod išo u treću kuću donet žerave jel nam nestalo mašine, a vidi ti sad: i dica znadu na kompjutorima i ovim telefonima. Doduše, ne znadu baš uvik kast »faljnis« jal »dobar dan«, al su s lektronikom zdravo dobri. Stala kišica, pa iđem švragat. Zbogom.