Vrime se ope stalo svaki čas minjat. Vi dana izajutra ladno, samo što ne mrzne, a o podne bi čeljade moglo u kratki rukava. Vada brog toga, bać Ivu stalo ništa pritiskat u prsa, a malo malo, fali mu i zraka. U glave samo siva. No, ne dade se, ščim jutarnja ladnoća projde, sidne na biciglu, pa kroselo. Danas se odoma krenijo, sunce se već visoko popelo. Sokakevi prazni, u prvi po saata nikoga ni ni trefijo, samo nikoliko kerova lutalica i prošlo nikoliko lemuzina. I traktora, take velike još ni ni vidijo, prikolice jim još veće. Idu i po danu i po noći, prolazu na dvi bandere o njegovoga doma. Dolazu izdaleka, vuču kukuruze u sušaru što je još pri voga poslidnjega rata napravilo cilo selo zajdno š njevom zadrugom. Potli zadruga propala, jal je koikaki pokrali. Bilo svašta, još više se divanilo. Svršilo se tako što se nji nikoliko dobro omrsilo, a rabadžije ostale naskaku. Niko jim do kraj ni isplatijo nadnice za poslidnji par godina što jim se vodilo da radu. Doduše, ni se baš sve ni vodilo, vidli istom ka tribali it u penziju. Nisu mogli, falilo nikakoga  staža. Velu jim, još o pri rata niste bili ujaviti. Zadruga se prodavala i priprodavala, ni jedan što kupovo i prikupljivo, ni bijo baš na dobromu glasu, a svi bili bogati, ni sami ne znu koliko. Na kraj je kupijo jedan, kako danas zovu tajkun, iz velike varoši. sve što zadruga godina tekla, š njom i selo, dobijo za novce za koje ni mogo kupit ni krštenu kuću u varoši. Nuz sušaru i silose što napravilo selo, on za dram napravijo i nove. Al ne samo za se, kanda i dosta trguje, pa kako se počelo skidat kukuruze, vuču ji i veliki traktori i još veći kamijoni. Dojdu glavnim drumom, pa priko krstopuća blizi bać Ivine kuće sokakom do sušare, tamo se istresu jal natovaru, pa natrag. Krstopuće i kaldrum, što selo još pri ćetrdespedes godina napravilo iz samodoprinosa, skroz razrivali. Gazde ni napameti nije da štetu nadoknađiva, jal da put i krstopuće poipravlja. Doduše, niko ga noto vada ni ne tira, ko zna jal selcki dade i znadu zoto, pa zašto bi se trpo sam? Bać Iva ni ni voljijo it tim sokakom na bicigle. Po kaldrumu toliko druska, sve ti bubrige prodrmlje, da imaš kamečke u njima, vada bi poispadali i brez doktora. Ništa bolji ni ni naj kaldrum o groblja do štacije. Jedno vrime traktori i kamijoni išli odande, pa malo, malo, zapnu zotaj jedan jadni semafor što selo napravilo na krstopuću u centru. Iskidu lampe, pa ka dojdu majstori popravit štetu, u cilomu selu nema letrike. Kaldrum o groblja do štacije ni bijo jak ko na krstopuću ko bać Ive u komšiluku i u tomu sokaku, pa brže i propo. Jama do jame, mož ji zaobit samo na bicigle, ko ide lemuzinom ako zaobide jednim točkim, ne može drugima. Tako jako druska, da čeljad ne volji ni it otud na lemuzina. Taj sokak zaobilazi kogod može. A selcki dade samo ćutu i gledu kako sve propada. O ni što ji namistili, ne smiju ni mrdnit, možda vaj što zadrugu kupijo isto njev, pa ne daj bože da se zamiru. A komu taki kaldrumi i krstopuća smetu, nek ji zaobide.