Faljnis, čeljadi moja. Nemam baš tušta vrimena sidit i mudrovat, znate kaki je kod nas u Ivković šoru, a i u svim drugim šorovima i atarima, adet: kad prođe Miolj, svit navali borme na poso; nema se kada bit ni bolesan, što kazla snaš Marija Vilovka. »I mi bi mogli, borme, bit bolesni i svaki dan visit kod doktora al nemamo kada, moramo brat kuruze.« Dobro i veli žena, kaki doktori? O svemu onaj odozgor odlučiva, a ona je živ dokaz. Jutros sam je baš vidio, iđe i tura ziđarska kolica i džačić na njima od dvajst kila koncentrata za pilež, a ima devedest šest godina, rođena prid Marin dvajst treće. Veli mi Joso da mi nećemo ni blizo povuć. Eto, sad baš prašimo žito za sime, smrdi ko sam vrag taj porzo, a snaš Marija je uvik posijala priodno pa šta mu Bog da. Čeljadi moja, svemu je ovim kako ja gledim kriva naša sve veća i veća lakumost. Kad imamo toliko, mi bi još toliko. Ne biramo kako do tog doć, samo nek rodi. A onda dođu nakupci, prikupci, izvoznici, privoznici, odvozinci i nama ne ostane ni za gaće i čakčire već i dalje sičemo uši i krpimo straga. Eto šta nam je naša poljoprivredna politika: svodi se kako napunit buđelar vođama i kako ćeš ošišat paora. Sad šišaju s cinama simena i mitrađa, divane kako roba ne triba nikom a vamo dižu cine simenima u nebesa. Majkuša mu, ako ne triba ne triba ni sijat valjdar; pritvorit lipo zemlju u atove pa čuvat josag kugod naši preci što su radili. Al oš andraka, samo probaj navistit da neš posadit jel posijat. Još kako se uzjogune inšpekcije te vake te nake. Kobojage, zagadićeš njive travom, a ne misle da travu popase josag. Bio ja na Festivalu voća u Tavankutu i borme fajin svita bilo sa svi strana, a i iz tuđi država. Sve drago čoviku kad vidi da se čeljad toliko paštre oko voćaka i vinograda, al se borme i žali svit na to da nema ko više ni radit. Mladež se pozapošljavala, a i neće da se lati po suncu i po vrućini, cine male, i tute vlada borme kojikaka sigra, a sve se svodi na to da se čoviku ne plati na vrime, a i ispod cine. Ne znam ja di ovo vodi, čeljadi moja, al ne vodi na dobro kad vam ja velim. Moj dida je divanio da je zabadavad lipa košnica kad nema čela u njoj. Borme nema ni meda. I ova naša pravljačina ovog, onog neće bit potribita kad nema ljudi. Valjdar je priče zadržat svit, pa onda opravljat kojišta neg izopravljat pa da nikom ne triba i niko ne hasnira. I najlipči salaš je poilo vrime samovanja, divanili su naše stare mudre glave. Al, jeto, došlo je vrime nikog modernizovanja; starije je sad jaje neg kokoška a dokle će to trvat vidićemo. Bio sam, čeljadi, na Festivalu bunjevački pisama. Svaka čast, bilo je zdravo lipi, a i oni koji su se paštrili da budnu lipe. Doduše, malo sam slabo razumio voditelje al pisme borme jesam. Pogotovo Tome Vukov što piva – kapa mu doli, čeljadi. Posli čovik mora svratit u mijanu, tio-ne tio. Ta još sam i tamo tio tresnit šešir o zemlju i zviždit al ne da mi ova moja. Veli: »Nisi na salašu da zviždiš za fickovom«. Ajd, zbogom, čeljadi moja.