Najedamput došla jesen. Jedan dan bila vrućina, potli podne priko tris, dan potli toga u isto vrime samo petnajs. Dica se krenila u škulu, a matere i dade šta će, najviše nji popalilo  televizije, nadesilo ji na nikake farme i parove, pozamatalo se u koikake guberce, pa gledu i uživu. Bać Iva televiziju i nako već davno ne gleda, pa veli otiće malo ko tetka Pave na divan. Latijo biciglu, a po te ladnoće se ni nigdi zadržavo, pa za dram stigo. Tetak Pava u lipi godina, na proliće će namirit devedestri. Još pri dvajs osto udovac. Zdravlje ga služi, još on i oko voćki i oko bašće. Š njim u kuće ni ostalo nikoga o dice. Imali ji troj, cura se udala u niku daleku varoš, muški još za mladosti ošli čak na drugu stranu svita. Njegova, vazdan iz bole u bolu, još za života mu rekla nek se, ka više ne može sam, pridade mladima što bili u komšiluku u kirije. Veli, tala nikaka nisu dobili, iz sirotinje obadvoj, al uvik čisti, uredni i iz kujne jim lipo meriše. A cigurno će ga taki znat i više poštivat i slidit, neg kaki imućniji. Malo se štodiro, bijo u brige šta će mu reć rođena dica. Godine prolazile, dica se skoro i pristala javljat, pa mu sve više izgledalo da ga njegova dobro svitovala. Kako mu rekla, tako i napravijo. Oma jim piso cilu kuću i svu zemlju, za se ostavijo samo uživanje za života. Evo, ima tomu već sedamosam godina. I lipo se slažu. Njima do dvi velike sobe o sokaka, kujnu i kupatilo, njemu uzo sobicu, veli manja je, pa će na zimu tribat manje ložit. Oni mu, oma ščim se doselili, nuž nju dozidali i uredili malo kupatilo. Bać Iva unišo, do sokaka se ositu friški paretki. Samo što unišo ko tetka u sobicu, cura donela jedan tanjur friški, istom izvaditi iz rerne. Rumena, nasmijana, ko da š njom donela i novo svitlo i lipšu daju. Oma jim pitala šta će popit i oće li da jim skuva kafu. Obadva velu kafu će, nisu imali srca odbit. Bać Iva se zapiljijo u tetka, izgleda mu da se malo i podotavijo, to mu i reko. »Pa eto, dica mi pazu ko da smo najrođeniji, a cura je jako dobra reduša«, veli tetak i naškobi se. Zapalijo i televiziju, veli navadijo se gledat vo o čega se već nikoliko godina svaj svit divani. Oće, neće, š njim gleda i bać Iva. Na televizije se prinaša kako se nikaki, bilo muško, bilo žencko, sve o zla oca i još gorje matere, izmeđ sebe svađu, cuju, tuču, pljuju, mrzu i gazu. Mož tu i vidit i čut svašta. Žencke se rasprimu, kadgoda i muški, pokazivu se i prsa i guzice, a bome, sine i no što se kadgod pokazivalo samo u dvoj i to u mraku. Spominju se prljave gaće, podrigiva se, pljuje i prdi. »Ajoj, tetak, kako to možete i gledat? Znam i mene se kadgoda otfruči u stražnjemu dvoru, al oma ispod oka pogledam jal ima koga o komšija digoda blizu. Ako nema, spade mi kamen sa srca, propo bi u zemlju o sramote. A vidi ve, još se i diču sotim«, veli bać Iva i krene se doma. Tetak ga ispratijo do sokaka, veli mu nek samo naide, ka ima vrimena. Bać Iva gleda ku tira i veli sam za se, oću, al ka se potrnu sve televizije što možu taku Sodomu i Gomoru obnarodovat.