Faljnis, čeljadi moja. Jevo, baš smo se manili velikog posla u guvnu pa da vam se ispripovidam. Pravo da vam izdivanim nije više čoviku ni do posla, ostarilo se borme pa sve padne teško. Hiii, kadgod šta je bilo uprtit dva džaka kuruza na tragač pa u kruparu, na drugi kraj sela, tri duži bilo. Al nisu to bili džakovi kugod sad, dvajst pet kila. To su bili oni starovinski, kudeljaški, pa još i okrpljeni, pa di je zakrpa naduše se pa stane još koja kila. Žita je moglo stat i sedamdest-osamdest kila u njeg, a kuruza malo manje. Radili smo, borme, sve smo pivali i pitali jel ima još. Ne ko sad: kad malkoc navre poso, a rabadžije u kuknjavu – te fali ono te ovo. Doduše, sad se radi za gazdu, a njemu niko nije naradio, što kazo moj Đeno. A ni nadnice nisu Bog zna šta. Sila gazdama guja na buđelar, pa i kad vide da svit biži, neće da se isprse. No, tom divanu nikad kraja, čeljadi. Neg, jel i kod vas stalno niki prikid struje? Ode kod nas u Ivković šoru od onog oluja stalno se trne pa dođe i po desetak puti na sat. Ne mož čovik ništa započet, ne zna se kad će žmignit kugod Bolto na frajlu. Mi ubacivali kuruze, a elivator samo staje pa kreće, pa staje pa kreće. Već sam mislio da će tribat prikinit i otić na pauzu kugod ovi na skupštini, svaki po satićka. Ondak mi palo na pamet nike godine, kad smo doduše ja i ova moja usigrana banda isto tako ubacivali kuruze. Bilo niko Mioljsko lito, zdravo velika vrućina, mogo se čovik kupat u dolu, a kuruza bilo baš fajin, pa se moralo i nasut skroz pod crip od čardaka. I tako gori bili Joso i Periša, oni zakljukavaje i kad napune vraćaje cripove, a mi doli čistimo i košarujemo, elivator diže. Ajd, ja spopo koje ladno pivo. Ko velim ožednili čeljad, pa nek se malkoc razlade. Metnio ti ja ti par boca na elivator i poslo na gori, kadli digod veter od vrva struja nestala a elivator stao. Ha-ha-ha, kako su se ova dvojca rasrdila, ko zeljov kad mu isprid nosa protrče miš. A nikako ne mogu dovatit, a ni alatku ne mogu pružit da ne bi razbili boce. Doduše, nismo njim se dugo mogli smijat, došla struja i elivator krenio. Da, to sam još tio ispripovidat: bio sam niki dan u varoši, čeljadi moja, al bolje da nisam. Taka bila gužva tamo kod prisvitog trojstva da ne mož opisat. Ja se tudan nastrvio s mojom biciglom. Nisam tiro neg turo, a jedna gospoja se zdravo uzjogunila na me, pa mi kazla da sam štogod što ne znam ni iskast, i da sam neodranjeni seljak. A i ja nisam njoj osto dužan. Ko joj kriv što nema biciglu, pa nek tura i ona, nalte? Sad će oni meni zapovidat kudan ću ja turat moju biciglu. Di su oni bili kad su moji dida i majka imali kuću u varoši? Oko nje su se i posvađali na diobi. Ta srdio se kogod jal ne srdio, ja sam rišio da više neću ni ić u varoš. Pridaću, borme, skroz kajase ovima mojima, ženi i dici pa nek gazduju. Periša se samo nasmio, ko ga je uncuckog, pa veli: »Ko da si ti dosad gazdovo«. Počeli se smijat, vragovi jedni matori, a ja se osramotio. Moždar sam i pocrvenio. Ajd, zbogom, čeljadi moja.