Faljnis, čeljadi. Pa kako ste mi vi? Ja, evo, sidim ode ispod ambetuša na šamadli i već nikako da dođem do sebe. Sve se pitam jesam li ja još uvik pri čistoj svisti i zdravoj pameti, božem prosti, kad nikako ne možem razumit: gledim tute u nike artije što su mi dali u varoši kad sam niki dan bio. Periša ode kraj mene srče kafu, sve mi iđe već na živce jel to zdravo ne volim kad kogod srče makar i čorbu, meni prisidne, pa veli da ja nisam svaćen za take mudre artije pa da mi je bolje da odem digod kod kakog fiškala da on to dalje tira. Hm, mislim da mu to baš i nije skroz naskroz glupavo, izdivani i on pokadgod koju pametnu. Doduše, dosta ritko. E vako, da vam budne jasnije: ja niki dan napunio pedest osam lita, pa ko velim iđem tamo u to penzijsko priko od varoške kuće da vidim kako stojim jel kažu posli pedest osam se mož u tu niku privrimenu penziju. Dotiro se ja, podmazo moju biciglu, naduvo malkoc gume, dotiro se u najnovije ruvo, ono što sam kupio kad sam se vinčo, i ajd u varoš. Bolje da nisam ni išo, izio i ko i, pa ti tamo ništa ne znadu, Veli meni jedna gospoja: »Sad ću ja Vama izvuć listing pa će Vam tamo sve bit ispisano«. Ja velim, ajd. Počme ona mašina firkat i zujit, trčat tamo-vamo, nika zviždi »bzzzz, bzzzz«, a meni već dosadilo, niko iščekat. Borme ona natirala fajin artije, počela se već artija skupljat na patosu i smotavat, jedared stane. Fala Bogu, mislim se ja. Otkud, očin, toliko isfirkanog kad sam ja radio u tri firme, i to priko trideset lita? Av, čeljadi moja, da meni ta gospoja tu artiju; prvo je lipo smotala i veli: »Eto, to je to, ako Vam nije jasno, priko ušreg je pravnica pa je slobodno pitajte ona će Vam sve objasnit«. Ta di će mi bit jasno, milion niki slova ni vire ni pare, brojova i napisa, kugod iz svemirske lađe. Ta ja sam bio mlinar a ne kaki fiškal, i ode ja kod pravnice. Velim ja njoj: »Faljnis, eto ja došo da vidim šta mi još fali i koliko imam staža, a ode što piše sve je kugod na kineskim pismu za me«. Ona gledi u me, ja u nju, pa u artiju, a i ja se izbečim u artiju. Ćutimo i ona i ja. Jedared, kad smo se izgledali, pita ona mene šta ja u stvari oću. Ja oma odvalio kugod đuture: »Pa, penziju, Bože ženo, a i da mi kažete koliko imam staža, ode se ne mož običan čovik snać«. Ona gledi opet u tu artiju pa veli nikako zbunjeno, kugod Joso kad su mu pobigle ovce u moju ditelnu: »Pa, pravo da Vam kažem ne znam, morate pitat načelnika, on će Vam rastumačit jel možte jel ne možte, a sad je na litovanju pa ćete morat dočekat«. Hu, sad mi se već polagano navuklo crno na oči. Ta kako mi litovanje kad je već skoro zimsko dobo i jel jedan čovik tamo sve radi, a ovi drugi samo glede jel šta je. Lipo, dobro me Pera svitovo, otić kod fiškala, šta košta da košta a ne trčat od sobe do sobe i bit smlaćan i kečan. Vidim ja da ću lipo od sve ove državne brige morat navezat metala od vinčića, pa u Tavankut na onaj sajam voća, prodavat i doć do dinara. A metle od pruća svakom tribaju sad u jesen.  S njima se najbolje mete avlija. Zbogom.