Lito prošlo, pa bać Iva sve više ponapolju. Ne mora se više u po dana brog bole zavlačit u ladovinu. Nediljom i velikim svecom potli ručka, ope se znade. Na sokak, oklicu po drvo, oko njoje četiri stolčića, karte u šake, pa naslužbu. Vrime projde za dram. Tako svake nedilje, sve do kasne jeseni. Poslenim danom se ne kartu. Ako malo i izajdu naskak kad naranu marvu, ostane jim vrimena samo za malo divana. Tako sinoć spomenili i kuma Tunu. Istina, nema ga, otkako se priselijo u varoš dojde jako ritko. Kadgoda za sisvete i uvik ka se oće izbirat. »Sinoć mi Tuna zvo priko telefona, veli da cila država jako bisna na naše. Svi vidli na televizije kako u jedne varoši na moru na najvećemu zidu našarali da bi tribalo zatuć četnike i istrisat sve što natrukovano na ćirilice. Vidijo i ja, baš ni ni malo lipo tako tentat komšije«, bisno veli komšija Pava. »Bome, komšo, možda note televizije što je ti i kum Tuna gledate, ni ni obnarodovano vo što napravili u ve države. I u naše velike varoši na jedne škule krupnima slovima natrukovali da ustaše triba zatuć jal protirat, nisu to stigli otrisat ni za deset dana. Lipo uču škulare. A i latinica se polako triše tamo di do juče bila natrukovana. Mene sve izgleda da se na obadve strane tentu ni drugi. Počmu političari ričima malo zamotanima u šareni papir, po zidova se nadovežu, prija koikaki što se tuču po fodbala, u poslidnje vrime i škulari, a sve ide priko leđi poštenoga svita. Pa sad, ti i moj kum Tuna samo lajte nako kako vam kažu u te vaše partije. Još samo čekam da vas vidimo u kakegod šajkače kako nosite crni barjak. A kako izgleda, vama će navik bit dobro, navadili se minjat partije ko paor gaće«, veli bać Iva i otpljune u prav priko ćuprije. »Pa ne znam, dico, oma potli rata su nas u škule učili da smo zadobili i da smo potukli ne samo Švabe, neg i ustaše i četnike, a oni u ratu bili najgorji. Pljačkali, tukli, klali i ubijali pošten svit o svi fela. Vada u škule i vas i vašu dicu i vaše dice dicu tako učili, pa ne znam otkud ji u današnje vrime ope ima?«, umiša se u divan dida Joza. »Ne znam, ljudi, šta vi gledate, al kanda ste zagrizli na divane na svi televizija, ko terpeš na gljistu. Naši političari se uvatili zoto Kosovo, ni isprika za Bukovar, ko pijani za tarabu. A niko ne misli da bi se i taraba mogla srušit. Ta gledaj, samo, koliko sirotinje i odvud i odnud to gleda i naslađiva se, a ni ne štodira da jim nadnice kasnu već nikoliko miseci, samo se zamajavu takim divanom. A političari, vaki silni na naši televizija, ka otidu na kakugod koferenciju u druge države, budu manji o makovoga zrnca. A vamo, dok vi tako lipo slušate i razglabljete kako ste to razumili i samo larmate na cili svit što nas mrzi, digne se u naše države meso, digne se mliko, dignu se takse i smanju nadnice. Pekari ne možu dignit kruv, al zoto smanju veknu, pa vrimenomn došli noto da ko nji kila kruva ima četrdes deka«, veli jim Franja, što malo naišo i osto na divanu. Ka se popšo na biciglu i ošo, svi dugo gledali za njim. Svaki divan zamro, pa se brzo i razišli.