Faljnis, čeljadi moja. Evo, ja ručo pa uvatio malkoc vrimena pa ko velim ajd da vam izdivanim kako je bilo na proštenju na Hrvackom Majuru, jedinom mistu koje zove hrvackim imenom u ciloj Vojvodini. To je proštenje oma posli bunarićkog, opravljeno je prija dvajst pet godina i posvećeno je svetim Marku Križevčanu. Najviše od svi volim otić na to proštenje, moždar i zato što mi baćo rođen jedno dvi duži dalje otaleg nuz Pačirski put, na Zečicinim salašu. Doduše, od salaša je osto samo odžak i gomila zemlje iz koje raste dračinjak, al jeto... otaleg potičem. Krenili smo se malkoc za ranijeg ja i moja Jela da nas ne ispraše kolija jel odaleg od Bosne nije nikad opravljen davno obećan put. Svudank naokolo se prave, čak i tamo di se prođe jedared-dvared godišnje, a Malu Bosnu i Hrvacki Majur nikako da oprave, a najviše svita je baš vamo doseljeno i iđu radit na njivu odaleg. Kad smo stigli, a nije daleko, mislim da ima devet duži do kadgodašnjeg salaša bać Albe Gabrića na čijem je gruntu križ. Oma sam vidio da se svit paštri da očuva i sačuva barem taj križ. Lipo su ga ispopravljali pa nakitili, opravili ogradicu oko njeg, sad će jedno vrime bit miran svit i imat se di pomolit. Čeljadi moja, dok sam radio kugod poljar uvik sam skinio šepicu i prikrstio se kod tog križa, tako sam se nikako svečano osićo kad god sam tudan prošo. Moram priznat: eto, otiću se i ispovidit al nisam skroz pratio misu. Štogod mi se stislo u prsima; kad god sam pogledo, uvik sam vidio kako je kadgod bilo, vidio sam šorove, salaše, prugom sam ugledo onog starog »Bandiku« što je sporo stenjo i vuko vagone, boktersku kuću... Pored samog proštenjišta je bila utovarna rampa za josag i maža velika di se mirilo sve što se pridavalo; čuo sam stalno kako zvone nakovnji iz četri kovačnice što su po cio Božiji dan radile, a opet se moralo čekat danima na red da se otkuju ravnikovi i ostali alat. Bilo je i dvi mijane di se čeljad malo odmorila, otpočinila od posla a i čula nove visti: pošto je šta od varoši pa sve do Crvenke. Ni vam ondak bilo mobilnog ni interneta. A tek mi stalno u glavi bilo zvonce. Pravo, škulsko zvonce. Ja kad sam završio sridnju škulu, bio sam do vojske poštaš pa sam i tamo u škulu nosio poštu. Kad god bi stigo, čuo sam to zvonce. Bio je to skoro kraj škulske godine, poslidnje u toj škuli i poslidnji smij dičice se iz te škule čuo, posli su je prodali i srušili, nek njim na čast. Hrvacki Majur je po divanu mojeg baće sedamdeseti godina bio dvared veći i više je svita imo od Male Bosne pa vi vite. I kome je samo tako štogod i palo na pamet da se to razvija? I sad mi, čeljadi moja, nije niko dobro. Bisan sam i tužan zbog tog, a ne možem nikako pomoć. Mož samo vako kako to župnici rade i svaka njim čast, makar svetom misom da se sačuvaju naši stari krajovi i ti križovi, svidoci da je kadgod tu živio svit, radio, radovo se, volio, patio i veselio. Borme su i kadgodašnji mištani i njeva dica i unuki dali lip primer, došlo je priko dvisto čeljadi obiližit starinu. Fala svima i zbogom.