Bać Iva dočeko i da dva diteta iz njegovoga sokaka, obadva mu rodovi, krenu u prvi razred. Veli  probiciglaće se do škule, voljijo bi vidit kako j to danas. Oma se sitijo kako se i on krenijo u škulu pri više o pedes godina. Ni to za kuću bilo ništa veliko, više za njega. Knjige već imo, dobijo o posestrice. Ni njoje njezni nisu kupili nove, dobila o druge posestrice. Bile dobro očuvane, pa ji potli toga dali njegovomu pobratiću. Moglo se tako godina, ako baš nisu jako izarane. To jutro se umijo, opro uši, fruštukovo, lipo se sprimijo, mater ga ispratila naskak, pa ka se dica iz komšiluka krenila u škulu, rekla jednomu što će u treći da ga odvede tamo di će bit vi što će u prvi. I još mu rekla da nigdi ne zazjava, ka škula bude gotova, ptavac doma. Zno otkud se ide, bijo š materom ka ga išla ubiližit za škulu. Škula mu izgledala velika, baš ti godina napravita nova, na sprat. Na jednomu mistu se okupili ni što ubiližiti u prvi razred, matera i dada ni bilo. Ako koji i doveli dite, doveli ga samo do vrati o sokaka, unutra nisu mogli. A nisu ni tribali, bila gužva i brez nji. Najedamput prid nji došle četiri učiteljice i iščitale ko će ko koje it. Bilo ji ofanj, svaka dobila po trišes škulara i odvele ji svaka u svoju učionicu. Taj dan mu brzo prošo i doma se krenijo sonima škularima iz komšiluka. Svi sokakevi bili puni dice, isprid škule niko nikoga ni čeko. Sva dica doma išla sama, pišice, jedni se žurili, a jedni se nusput malo i cigrali. Mater ga dočekala naskaku i pogladila po glave. Oma opro ruke i rasprimijo se iz novoga, pa je sto divanit kako jim bilo i kako ima najlipšu učiteljicu. I veli, učiteljica prigledala ko ima knjige, za njegove rekla sve dobre. Neće morat ništa kupovat, samo nikoliko pisanki i blok za crtanje. Mater mu već kupila drvene boje, drvenu griflonicu, klajbas, mašinicu za zašiljivat i gumicu. U tomu štodiru i zadrimo, ko da se malo i naškobijo. Najedamput se preznijo, već bilo tri frtalja dvanajs. Samo se umijo i sijo na biciglu. U centru gužva, ne mož projt. Lemuzina ko na kirbaj. Vidi, veća dica izlazu iz škule, matere jal dade ji čeku, došli prid nji na lemuzina. Unišo u škulu, gužva i tamo, ne mož projt o svita. vidi, u ćošu dvajspešes dice, skoro svi zablendani u telefone što ji držu i ništa prstićima kucku po njima. Stariji tričetiri put više. Dade, matere, dide, bake, tetke, dopratili male škulare, ko da će, božem prosti, u vojsku, a ne u prvi razred. Samo još falu trumbetaši i darivanje. Istom koja mater otide ko diteta, pa mu ništa tolmači, ko da doma ni imala vrimena zoto. Doduše, možda i ni, vada i ona ima telefon. Ima i dada, pa nuz toliko toga što triba istipkat i iščitat, baš jim ni ne ostane puno vrimena za divan, ni izmeđ sebe, ni sa dicama. Fruštuk se ne pravi, dicama se dade novaca, pa na odmoru skoknu do dućana i nakupuju koikaki čipsova i crne kabeze. Bać Iva gleda, bila i priredbica za prvake, pozdravijo ji glavni i prozvala učiteljica. Za njom i dicama u učionicu ošli i dade i matere. A telefoni samo sivu i bešteluju.