Faljnis, čeljadi. Jevo ja baš sad ručo i sklopio bricu, a božem prosti sve mi nikako nije palo, sve niko kugod avaško, slanina tvrda i žilava, valjdar od ti koji kaki koncentrata i aditiva, a vamo tanka kugod dva prsta al od mršavog čovika; o ovim zelenišu, papriki i paradički da ni ne divanim. Paprika sva nika voštana, kugod ono voće od plastike što su ga donesivali kadgodašnji šverceri iz Italije, pa se mećalo u zdilu i nastal za ukras, a samo parilo oči dici. Jedared kad sam bio mali očli mi kod tete Teze na Bajski put, a u toj šarenoj zdili grožđe, pa banana i pomorandža. Teta nam veli da se služimo; u drugoj zdili je bilo keksa i bobika al ja oma zgrabio bananu pa zagrizo, a ono fuuuj! Ta valjda da sam štogod drugo što nije za divan zagrizo lipče bi se provo. Tako i ova naša sadašnja paradička i paprika. Bože, gledim sve se to radi da se satre mali čovik i nadigne velik gazda. Ovi sad se kandar ni Boga ne boje, prave nike zadruge i podižu fajinske novce od države, a kad malkoc bolje pogledam ono sve ove gazde kugod i do sad, samo su sad zadrugari. Pa ne radi se to tako, čeljadi moja. Ta nisu sad zadruge izumljene, one su opravite još u pritprošlim viku a zato da se mali domaćini združeno pojave na peci, da ponude udruženo veću količinu robe i ostvare bolju cinu, a i da jeptinije nabave sime i mitrađ, jel je naveliko uvik fajin jeptinije. Bilo je i za vrime kraljevine zadruga po Slavoniji, Vojvodini i Srbiji koliko oćeš i dosta su dobro radile. Ovi sad »zadrugari« gledaju samo da dobiju onu suvenciju, a baš nji briga za nas s desetak jutara, ne bi nas ni primili da se ponudimo. E zato Braniša lipo kugod njegov dida Grgo: u se i u svoje kljuse. Samo, on je bijo još pametnii. Divanili su da je i posli onog rata kad se nikim kugljama glasalo oma glaso u »ćoravu«, a ja trčo i paštrio se ko blendav. Sve velim biće bolje. A ono kad je Braniši ustribalo, svi se prave kugod da me ne poznadu. Zato više od vokšovanja ništa. Istrošio sam plajvaz za taj poso, pa nek se srdi ko oće. U onu prijašnju nedilju je bilo izlaganje lipi novi bunjevački ruva, milina jedna, gotovo za nas starije što još i pamtimo. Doduše, već starije žene što su još uvik nosile stara ruva, paorski se nosile, kazli su ondak. Samo kandar nije bilo muški nošnji, a one su isto tako lipe. Jevo Pera je pored mene ode i pomalo je bisan. Veli da nas naše gospoje uvik istarmaju. »Ta majkuša mu njegovog, valjdar još postoji sabovka što zna sašit muške čakčire i košulju, tribalo se i to metit, i šeširdžija još ima po di koji, a i čizme još uvik ima ko opravit. O zvečkama da ni ne divanim. Ta tu je naš Marinko, njegove zvečke su najlipče, lipo zveče a i durašne su.« E, gospoje moje, eto i ja se niki slažem s Perišom. Ta kad tako štogod pravile, dete lipo i naše ruvo metite. Baš ako nećete čakčire, ono makar prusluk na grane. Vid ti mene, ja se niki raspripovido a triba vuć slamu, našem poslu nikad kraja a ni plate. Ajd zbogom, čeljadi moja.