Bać Iva se zarana probudijo i ošo na bunar umit. Izajutra više i ni tolika vrućina. Ni čudo, kirbaj samo što ni, a njegova pokojna baka uvik divanila, to nam prvi jesencki svetac. Ščim se umijo, uputijo se ko pekara. Za dram se odbiciglo do centra, vaj u komšiluku više ne radi. Došo do ćoša, trefijo baba Tezu, nazvo je faljniss i dobro jutro. Odvratila mu sa navike i dugačko ga pogledala nima njeznima krupnima očima, već davno starački mutnima. U cegeru nosila par kruvova, o juče, taj košta ko polak friškoga. Njoje dobar, ako i otvrdne da ga baš ne mož žvakat, zalje ga mlikom, jal prokuva u sose, malo pomasti, posoli i popapri. To je više put bude i fruštuk i ručak. Teza u mladosti bila lipa ko grij, imala držanje ko kraljica. Puno momaka bacalo oko na nju. Ona bila dobrodušna, radovala se svakomu, al ka bi se izvoljili, svaki bi se okrenijo o njoje i ošo za drugom. Ne bi dugo tugovala, brzo bi došo novi. Jedino je ni jedan ni tijo ženit. Bila iz velike sirotinje, ni se mogla nadat ni najmanjega tala. Mater je ni imala šta pripravit ni u sanduk, a u no vrime se dosta gledalo šta će ti snaja donet u kuću. Bake iz komšiluka, ka pridveče posidu naskak, vazdan se divanile o njoje. Tako prolazile godine, Teza se stala povlačit u se. Sve manje se nadala udaje. Tako do jednoga kirbaja, bilo je već bliže tris. Ko da ništa pridosićala, potli ručka ošla na vašar. Ko vozonke ko da je grom ošinijo. Jedan deran, naočit, crnomanjast, visok, vidi da ni isela, u ruke drži pivo i pogledava je. Ka se vozonka sustavila, on za novi krug platijo i za se i za nju. Malo se nećkala, vada radi reda i na kraj sili na sidalice jednu do druge. Drugi krug platila ona, ni tila ostat dužna, a bilo je i lipo. Ko da se u te vožnje pribacila u kakigod drugi svit. Sa vozonke ošli na korzu. Polako koraca, on nuž nju. Obadvoj se škobili, njeva lipota ko da obasjala cilu korzu. Nisu ni opazili kako jim vrime prošlo. Reko je on da je iz varoši i da bi za se voljijo najt kakugod divojku isela. Veli varošanke nit znadu kuvat, nit poštivat čoveka. Još je se puno toga napripovido. Sve mu virovala, ko opcinita. Ona se njemu izjadala, ko da ga poznaje cili život. Ošo poslidnjim ajzibanom, otpratila ga do štacije. Ispod velikoga krstenja je i celivo. Uvatila je milina što davno ni, sva bi mu se pridala, samo da ni žurijo. Jedino je reko dojće je za koji dan isprosit. Dala mu i atresu. I došo, već u drugu subotu. Oma š njim u kuferu pono i sve što imo. I osto. A bake naskaku se dale u novi divan, velu eto, Bog je pogledo, naši momci je nisu tili, pa je dodilijo gospodara iz varoši. Teza se jako privarila. Njezin ni voljijo radit, vazdan bijo bolestan. Sve manje jijo, a više pijo. Mlad i umro. Morala teško nadničit da jim priskrbi za pojist. Imali jedno dite, ščim otfrklo, ošlo u svit. Kažu, jako se mlad oženijo. Niko ga više nikada ni vidijo u njevomu selu. Teza samovala i tugovala, ni se više udavala. Ni bake naskaku više nisu divanile o njoje. Samo bi kadikad kojagod izdanila i otelo bi je se – sirotinjo i Bogu si teška.