Faljnis, čeljadi. Evo, mi se skupili ode kod mene pod ambetuš pa se latili divana. Ta šta i mož drugo čovik sad po ovim suncu neg divanit, još pogotovo vako mi svi mladi kugod rosa u podne. Nismo ni vridni bogznašta radit, al jezik nam, fala Bogu, nije otkazo, smije se moj rođo Joso. Al sad imamo šta divanit, borme se i s čim pofalit, čeljadi. Kod nas je baš proslavljena »Dužijanca« ode u kraj Ivković šora u našoj lipoj crkvi Prisveto Trojstvo, i možem vam kast da je svake godine sve lipča i lipča. Izabrani su bandaš i bandašica kaki su davno viđeni, mislim kako su bili lipi i lipo opravljeni. Naš svećenik se zdravo lipo zna organizovat, ima u njem štogod onako, kako kast, što se ne mož naučit. To je u čoviku: kad štogod radi, to radi cilim srcom. A, fala Bogu, ne nedostaje još uvik ni vridni rukivi, složno se sastigne i poradit na uređivanju i pokosit okolo da nam bude lipa avlija u župi. A i na čišćenju slame je bilo fajin mladi, na misi u nošnjama još više, sve čoviku srce grakne kad vidi da se u svoj ovoj pomodaciji nije zaboravila ni majkina svila, ni baćine čizme, prusluk, sve se to za vaku priliku vadi lipo iz šefunera i oblači. Fijakeroši su ko i uvik spremni za druženje, vozali se mladi i dica na nakićeni karucama sve u šesnajst. A tek barjaktar, čeljadi moja! Kad ga vidim nako mladog, uspravnog i ponosnog u sedlu s barjakom u ruki, svega se lipog sitim a sve ružno zaboravim. Čitamo mi svi u novinama svakakim da je i vako i nako, natrevljamo oćel bit bolje jal neće. Al ja vam velim da dok je barjaka »Dužijance« u vakoj mladoj jakoj šaki rvacka bunjevština neće bit nikad zatrvena i zaboravljena. Tako i triba bit. Valjdar nas je još i prija manje od sto lita bilo najviše u ovoj našoj lipoj varoši. Šteta samo, čeljadi moja, što se uvik potrevi da bosnjačka »Dužijanca« i proštenje u Gornjim Tavankutu budu zajedno, a svi znadu da ima fajin rodbine med ova dva sela. Odavno se rode i mišaje, pa se dosta sad triba rastrgnit sve obać. Na misu na dva mista ne mož ni stignit na vrime. Eto, kad bi se to kakogod moglo udesit da se ne potrevi. Ovi mi se smiju i vele da će kogod baš poslušat paora iz našeg šora. Cigurno i jeste tako, al da vam kažem samo: ni ne triba me slušat. Triba udesit da svom svitu bude lakše svudan dospit. Periša se niki zagledo, razvuko usta od uva do uva, a da nema ušivi smijo bi se cigurno oko glave. Ceri se, ceri a već nikako da stane, a mi mu velimo da se mane, jel će se još zacinit kugod malo dite kad ga čekljikaš pa će mu doć rđavo. Kad se na kraju kojikako smirio, veli nam da smo se zadivanili o »Dužijanci« i da za divno čudo nismo ni jednu rič spominili divan o politiki. Ni nam ni na kraj pameti bila, jel to što još nije došlo ovo novo rešenje o vodama jal šta je već, al stvarno nismo. Joso će naglas: »Eto, čeljadi, zašto je čoviku važna kultura; kad ima dosta kulture, oma se ne baljezga o makar čemu a i fajin smo zdraviji neg kad politiziramo«. Ajd, zbogom, čeljadi moja.