Faljnis, čeljadi moja. Jevo, ja baš svitlam čizme i spremam se ić na »Dužijancu«, onu veliku, varošku. Imam i nevolje s livom, priklanjske godine sam i nosio poslidnji put i upo mi niki piljak u livu, onaj putarski tucanik, dosta oštar pa mi valjdar kakogod iznutra zagrebo saru i sad me ta čizma malkoc žulji i grebe. Joso sidi ode kod mene pod orom i smijulji se. Kad sam ga pito šta se smije, on veli da tribam odnet taj piljak putarima da me ne bi tužili; moždar baš on fali da se već jedared završi ovaj naš obalazak za Madžarsku pa da nam već ne zuje ispod pendžera našim lipim varoškim sokakima. Jeto, čovika: samo mu kaka sprdnja na pameti. Pa, rođo moj, di si ti omatorio i godine sabio mislim se u sebi? Jel da kažem naglas: oma će i on imat pitanje di sam ja moje. A bio bi i u pravu. Eto, lipo čovik ode na ovoj našoj ravnici, začas potroši to malko Bogom dana života. A da nas kogod pita di smo bili, nigdi, a šta smo opravili, ništa. Ne znamo hamade maknit iz ovi naši šorova, najdalje smo bili na sajmu u Novom Sadu, a ko je imo malkoc sriće dospio je i na sajam u Osik i to je sve. Mi cio život radimo po avliji, na njivi, a kad triba sredit koji papir, svršit kaki poso jal otić prokatoru, jal, ne daj, Bože, provirit u porezno. Ta tu smo mi mali ko kišmiško, nije to za nas rvacke Bunjevce nikako, ta nismo mi za taj poso. Baš zato uvik i nagrajsamo kugod žuti i ostane nam uvik Paje Rage račun. Jeto, na priliku makar ko dođe u ove naše lipe krajove, otvori kaku uncutariju al ne za radit već trgovat, bit cenzar, nakupac, prikupac jal makar šta drugo samo ne rabadžija i obogati se samo tako; nakupuje se restorana, mijana i drugi uncutarija, iđe na more, banje i svudank di mi možmo samo klapit. Doduše, mi nikad nećemo ni moć, ta ko će ostat na salašu? A triba namirivat, a tek pomuzit se triba na vrime, pa dat konjima, metit kravama ditelne, muvarike, a i ove nove silaže. Ta nemamo mi vrimena, kugod što kazla snaš Marija Vilovljeva snaš Tezi kad je vidila da iđe od doktorice a ona će: »Tezo bila si kod doktora, bolesna si, ta jeto i mi smo niki boležljivi al ne možemo dospit otić doktoru, moramo kopat kuruze«. Snaš Marija je, doduše, i ovog prolića kopala travu u kuruzi nuz mrginj a u legitimaciji jo piše da je ‘23. godište, lipi 96 godina oplela. Baš tako i mi: ništa nam nije priče od posla pa nas zato svako, da prostite, i ishasnira a onda keči. E, zato je vaš Braniša rišio, čeljadi moja, da će liznit prst i okrenit drugi list, manit se borme svog josaga, samo pilež ostavit. Kazo i doktor da nisam vridan više ist, pa onda lipo što više i više ić med svit da se ne podivijačim ode na salašu u Ivković šoru. Neću više propuštit ni jednu »dužijancu«, prelo nit bilo kaku zabavu od našeg svita a i od stranskog di god me zovu. Periša mi lipo pokaziva palac provučen izmed dva prsta pa veli kroz smij: »Očin će ti dotrvat to malo arende«. I ja se sad niki mislim, moraću malkoc sist pa izgustirat… Ajd, zbogom, čeljadi.