Faljnis, čeljadi. Jevo, Bogu fala, poprolazili i ovi sveci pa se možmo već malkoc od nji i odmorit, što kazla moja majka Jela. Razišo se i ovaj naš svit kojikud po moru i po banjama pa se i selo malkoc niko smirilo, nema više nake gužve. Mi što ćemo godišnji odmor provest tamo di smo i lane i priklane i prijašnji godina nećemo ić nigdi. Kugod ni onda, sad nađemo malkc vrimena posklanjat kojikaki drlog s avlije, pospremat malkoc komare, ketrence i tavane. Ja sam u tim ko niki pridnjak, sve mi triba, svega navučem i ondak kukam. Ta ne znam koje bi prija liferovo, a drloga ima još valjdar od pokojnog pradide. Baš sam se, jevo, uzvero na tavan od litnje kujne, bauljam po mraku, kad sam ondak opalio palcom o niko drveslo, sve sam zvizde vidio, čeljadi moja. A borme provuko se i di koji svetac, Bog da mi dušu prosti. Kad me malkoc oduminio palac, sagnio se da sklonim kad – opac! Pa to je majkina stupica! A, jeee, ta ne pamtim kad sam je vidio. A sićanja mi sva navrla na to lipo ditinjstvo kad se nije sidilo za kompjutorom, laptopom i kojikaki mobilni uncutarijama već se šibalo napolje pravit bunare od čutaka, sigrat se u pisku, vijat se i sigrat trule kobile, klisat se i trčat berberečke berber dud. E, to su vam bila vrimena: dođeš kući sav od blata, uprckan do ušivi, nana te koji put oplete metlicom jal papučom, šta joj već dospilo pod ruku. Jedared sam dobio i s varnjačom što se mute fanki, s nje štrapnilo po zidu i zamazala se šara od forme. E, tek sam onda fasovo. Al da divanim o stupici od koje mi pomodrio nokat. S njom je majka lupala puter, skupljo se skorup pa kad se zadosta skupi, šta znam koliko kad sam još bio dite, lipo se lupa, lupa... pa se ulupa i bude puter. Jedared ja i moj bračko to našli u ladnom špajcu, lipo uzeli kašike, majka imala one žute od mesinga s drvenom držaljom, navalili mi na skorup i poili fajin. Posli smo se »minjali« na jednim mistu, a majka vikala na nas »čekaj, čekaj, samo da vas prođe trbu a Mirko vas još čeka«. Ko je bio taj gospon Mirko mislim da vam ne triba objašnjavat. Lipo sam skinio stupicu i maljicu, tako se zvalo ono drvo s čim se lupa, očistio je od prava i paučine, namazo uljom i lipo spakovo na isto misto, nek je za koju desetinu lita nađe kogod pa nek se siti na stara vrimena. A o ovim novim vrimenima ne vridi ni pisat, a ni spominjat i. Ovo sad je pomodarstvo koje će nam doć glave, čeljadi moja. Kadgod opravili šafuner, jal astal i stoce pa dvi-tri generacije hasniralo. Sad oprave, pa kad prolije čovik špricer na astal on se naduše kugod moj Pera kad se uvridi, a šafuner desetak puta otvoriš i otpadnu mu vrata. Ma šta divanit. Jevo, baš mi iđe jedan pajdaš, čeljadi. Prodo sam mu prase, pa iđemo vaćat. Ne tribam ni divanit kaki ćemo posli izgledat trčeć po oboru, a vako mokro vrime. Ajd, zbogom do drukput. Jalte da nisam bio dosadan? A ni o politiki nisam diskutovo, a baš mi palo na pamet o onim ćušanjima studenata i ogradama. Al, ko velim: neću tušta divanit.