Faljnis, čeljadi. Niki dan iđem ja u varoš, lipo tiram moju staru biciglu nuz kraj našeg širokog Somborskog druma; razgledam njive okolo, kuruzi baš lipo izvlatali. Gledim tako vridnu niku čeljad što tovare slamu na prikolice i sve se sićam koliko sam ja ko mlad to tušta puta radio. Dođem iz firme, na brzinu užnam i ajd na njivu. Začas nabacamo ja i ova moja dva pajdaša po dva špeditera i na salaš. Doduše, znalo nam se i srušit na ataru. Bećar atar, di mi je zemlja, uvik bio izrovaren, vagaši kugod niki jendeki pa kad natiramo u njeg, voz se iskrivi i bale popadaju. Ajd, ondak ponovo bacaj pa dij, pa se sve smijemo kako je onaj prija dio. Velimo jedno drugim ko je bolji kazaloš i, čeljadi moja, ništa nam nije falilo. Niki dan mi čovik dono pedesetak bala slame, još mi on i pomogo poslagat u šupu, a ja se sav osapuno kako sam se oznojio. Ta, ko konj sam se oznojio kad vam velim, i to onaj što cilu zimu nije izašo iz košare pa ga upregnili naglo u veći teret, a to se ne smi radit. Ne znam koji je to andrak, moja Jela mi veli da je to od mladosti, a ja niki sve ne virujem da sam omatorio. Ova dvojca moji pajdaša me ismijala pa će Joso kroz smi: »Ta, nisi, rođo, di bi, nama svima Svevišnji broji lita unaprid samo tebi odbrojava unatrag; jevo nas dvojca se već nakanili da ti kupimo dudlu«. Taman sam se počo smijuckat na bicigli so tom njegovom mudrolijom kad jedan kamiončina s nikom velikačkom kockastom prikolicom proleti skroz meni nuz livi pedalj, nisam se stigo ni ustravit, tek kad sam se strčo u kanal. Oma sam počo kresat, priznajem da nije lipo, al otme se živom čoviku. Ta, jel to čovičanski tako tirat i smlaćat pošten svit u jendek samo da se stigne koji minut ranije? Ta i kadgod se poradilo, a išlo se rđavim traktorima i s konjima i špediterima. Di žuriš, koji andrak, viknem ja za njim. Vamo ovi putari nam povećali i iskopali nike velikačke jendečine, pa sam skoro satr’o biciglu. Kad sam to jutros na kafi izdivanio na salašu, Periša se sav uznevirio pa veli da nije ništa više čovičanski na ovim svitu. Niko više ne cini čovika ni za čeg, sad kad omatoriš ni tvoj rođeni te ne ferma ni za suvu šljivu, turi te u te nike domove za stare i tamo čekaš zna se šta. Hm, ta valjdar nije baš sve tako crno, mislim se ja u sebi. Ta, ima i čestite dice, ima ode kod nas u Ivković šoru dosta lipi primera da su mladi sa starima i danas, a za varoš ni ne znam. Ta, kad ja veliko iđem u varoš? Samo kad moram, čeljadi moja. I to kad triba štogod rešavat i potpisivat, baš gledam ko je di. Doduše, onako kad se sa sokaka izdignem na pedale po ovim našim varoškim sokakima vidim da baš dosta avlija obrasta korov, fajin je napuštani i varoški kuća, a to borme ne sluti na dobro, čeljadi moja, to neće valjat. Vele upućeni da je iz naše države očlo i jedno četri velike varoši svita, i to sve mlađarije. Ko će to ostat, pitam se ja. Ta nećemo valjdar opet mi matori morat vuć slamu i ditelnu, ta nismo više vridni. Al tišim se da je uvik bilo nikako, pa će tako i nadalje bit. Ajd, zbogom, do drukput.