Bać Ivu i njegovu stari kumovi zvali u svatove. Obradovali se, mada to kumstvo ni bilo o davnina ko š kumom Tunom i njegovom. Prija se znalo, vinčani kum ti bude dite o dadini i materini kumova, pa tako ko zna koliko kolina unatrag. Drugi kum ti bijo stari svat. Po vikovičnjemu adetu stari svat bijo đuvegijin uja. Išlo po starina, a ako ni imala braće, starosvatili sestra i njezin. Ako mu mater bila jedinica, starosvatijo njezin najstariji pobratić. Nuz kuma i staroga svata išle kuma i starosvatica. Svi četveroj od mladine strane bili posebno darivani, većinom starovirckima tarkima, zvali ji monoštorački. I najviše se bećarili u svatova, a najbogatije i darivali mladu. I tamburaši imali stra o nji, ne daj bože, ne trefit kuma u žicu. Vo bilo drugače kumstvo. Zapravo, kumovi nisu ni bili baš oni. Kako već o niko doba unišlo u modu, danas na vinčanju đuvegija ima svojega kuma, mlada svojega. I to više nisu ni kumovi, neg svidoci, božemprosti, ko da si na sudu. Tako bać Ivina starija bila na vinčanju svidok njeve snaje. Svejedno, ope se zvale kume, a o prva dana se cile familije lipše pazile neg njeva i kum Tunina. Bać Iva i stari kum, isto se zove Iva, bili dobri i prija toga. Poznavali se o dičji dana, zajdno išli i u škulu u njevomu selu. Išli i na ajzibanu u varoš, bać Iva na škule, kum na zanat. Puno mu put piso i domaći u ajzibanu i tolmačijo još koišta. Život ji potli odvuko svakoga na svoju stranu. Vaj škulama, potli i poslim namo, naj poslim tamo, sve dok bać Iva ni došo natrag u njevo selo. Ope se stali svojatat, ko da kogod gumicom istriso te godine. A i njeve zajdno nadničile u fabrike, jedna šila, druga peglala. I svima četverojma bilo drago ka jim se mladež okumila. Evo, Bogu fala, kum Iva i njegova će oženit i mlađe dite, pa došli zvat cilu familiju u svatove. Bome, kumovi se u divanu sitili i mlađi godina i njevoga momkovanja i bećarenja. »Bome, kume, izgleda mi da više ni nema naki bećara ko u naše vrime. Vidim, vi momci sve iscrtani po cilomu tilu, dlaka ni na prsa ni na noga, ko da sve izbrijano, a svi imadu tanke obrve ko kake curice. U selo se kreću u vrime ka smo mi išli isela, a tamo di idu, svira se na letriku i to tako glasno, da niko nikoga ne može razumit. A ni ne mora, svi se samo zablendu u telefone, ne stignu se ni izdivanit, a ne laću se ni cura. Cure, ope, na svoje strane, isto zablendane u telefone, pa se samo bešteluju i za šankom i u nužniku. Doma se situ krenit u vrime ka već ko pekara mož koišta kupit, nusput se i najidu, pa onda spavu do potli podne. A koliko smo se mi put znali i zapit i izbećarit, koliko smo put ostavili tamburaše, pa na ajziban i na posov.«, veli kum Iva. »E, kume, al u naše vrime si mogo i izbirat. Mogo si otit i tamo di sviru na letriku, al bilo i bircuza u koji ti Cigani znali na uvo, pa nako ispod glasa, a ka ti potrefu žicu, čaše same ispadu iz ruke i novci letu iz punđelara. A vi derani ne znu štajto, samo se smiju ka jim to pripovidamo.«, odvrati mu bać Iva. Obadva se zagledali u čaše i naškobili se ko da čeku Cigane.