Bać Iva oduvik voljijo sve starovircko. Ne samo voljijo, vazdan se ko stariji koišta raspitivo, a najviše kako se živilo ko njevi stari. I slušo sve što mu divanili. I sve biližijo i što mu divanili i riči koje ni zno, pa ji i za nji moro pitat šta značu. Puno nji ga iza leđi pomalo i ismijavalo, velu latijo se bapskoga divana, ko kaki žencki Laza. Ni se obaziro noto, ćutijo i biližijo. Imo toga, skupilo se nikoliko veliki, debeli pisanki. Veli nek stoju, kruva ne išču, a malo, malo, znade mu štogoda iz nji i zatribat. Kolikogod voljijo starovircko, nikada mu ni robovo. Jako poštivo i svašta novoga. Eto i sad, dobro mu došlo zabiližito. Isprva natrukovo svašta novo, al ka pogledo u pisanku, ukazalo mu se kako bi stari rekli svašta novoga. O svi novotarija najviše poštivo sokoćalo. Puno njegovi parnjaka samo ka čuju za njega, odmanu rukom. Tako i jedan njegov pajtaš iz škule, Martin. Veli, pušči, ta vražja naprava neće u moju kuću. Bać Iva se samo naškobijo. Nji dva zajdno svršili škulu. On ošo u varoš, na veće škule, Martin osto u selu na paoršagu. Rano se oženijo, rano mu i dica podolazila na svit. Tri diteta, jedno za drugim. I sva tri, kako dolazili iz levente, poodlazili u svit. Tamo se dobro snašli, poženili, pokupovali lemuzine, a svake godine za kirbaj dojdu na urlab. Za nikoliko godina napravili i nove kuće i lipo ji napunili. I svaki ima po dvoj dice. Dadu i mater nisu zaboravili, napunili jim kuću svim i svačim. Martin se protivijo i ka jim nakupovali koikaki naprava i za ladit i smrzavat koišta za pojist i nu za prat, da mater ne mora na ruke i špojer na letriku i ni sam ne zna šta još. Natirali ji i da se manu paoršaga, velu nek jim malo obilazu kuće i uranu kojega gebelja, a oni jim davali marki i više neg što jim tribalo. Martin prvać išo u bać Ivin kraj, pa malo naišo i ko njega. Bać Iva baš bijo za sokoćalom, gleda šta je novoga i u svitu i ko nas. »Pajto, baš ti se čudim, puna ti kuća svega, dica ti napolju, al sokoćalo nikako da kupiš. Gledaj, mož udesit tako da se divanite, al se lipo i vidite. A ni ne košta puno, jeftinije i o telefona«, veli i metne za Martina kafu, a za se čaj o titrice. »I dica mi to stalno divanu. Moja ne bi marila, veli kako smo se naučili vladat telefonma, tako ćemo i sovim. Litos, ka su bili na urlabu, tili kupit jedno, pa tako udesit da se možemo u isto vrime i vidit i divanit. Najstariji unuk mi pokazo, dono š njim jedno, lipo se sklopi ko tašna, a rasklopiš ako bi ga tijo asnirat. Ja gledam ko tele u šarena vrata, al moja za dram naučila kako i šta triba. A vada za matore to i ni. Niki dan bijo ko sestrinoga zeta, svašta mi napokazivo. Sve ne voljim reč, bilo tamo i nikaki žencki brez gaća, udesijo mi, ja ne znam di bi pogledo. I šta misliš, da tako štogod nadesim, a kogod naide. Vada bi u zemlju propo. Zoto mene dosta i televizija, nju za dram otrnem«, veli Martin. Džaba mu bać Iva tolmači kako mož otrnit i sokoćalo, ko i televiziju. Tolmači mu i pokaziva i kako se gleda šta je novoga, al njemu na pameti samo no što mu pokazo sesrein zet.