Bać Iva niki dan izno stolčić, pa sijo malo naskak. Istina, u bašće ima posla koliko oće, al svetac, pa se ne volji latit bilo čega. Bila i velika misa. Gleda, u komšiluku se radi sve nako, gazdarica se latila motike, pri toga prostrla što oprala. A vamo velika moližarka. Ne zna jal zaboravila, jal tila zaboravit. A njega znade, malo malo, pecnit što češće ne ide u crkvu. Samo izdanijo, misli se nek radi ko kako oće. Sidi, misli se kogod će nait, pa eto njemu malo divana. Al nema sriće, sokak, na kojugod stranu pogleda, prazan. Jedino koidi čopor kerova, što dalje, sve ji više. I nikaki  crnpurasti. Što dalje, sve ji više. Niko ne zna otkud dolazu. Novaca, malo malo pa dižu u pošte. Pokupovali sve kuće u njegovomu sokaku što bile i napola zarušite, al nisu puno koštale. Ščim bi taku kakugod udžericu kupili, napravili bi mobu, malo je podzidali, pa se uselili. I svi pokupovali lemuzine. Kake take, al imu četiri točka i ne kisneš u njima. Jedino ne zna di su učili tirat, vidi da se ni u čemu ne držu reda, ko da su sami na kaldtumu. Al ope, misli se bać Iva, da ni ti crnpurasti, ne bi imo ko ni projt sokakom. Dica ošla, a stari što ostali pobolili se, pa ćutu unutri. U niko doba naišla i Marga, cura o malo dalje komšinice. Sustavila biciglu sprom njega, skinila se i pozdravila ga. Veli, ni ga već dugo vidla, a još uvik se sića kako pazila na njegove cure ako bi morale ostat same doma, pa sad pita di su i kako su. Ni bila puno starija o nji, šesedam godina. Udala se jako mlada, ima dite, saće u treći i curu, u prvi će. Vidi bać Iva po njoje, nikaka mu snuždita. »Eto, idem ko matere, sutra u škule triba platit za nove knjige, a moj ni dobijo nadnice što zaslužijo još pri Uskrsa. Možda ona ima štogoda ušparano. Znadem da uvik o penzijice malo ostavi na stranu za nedajbože. Vratila bi je ščim on dobije«, veli Marga i malo porumeni, a bać Ive izgleda i ko da je se oči ovlažile. »Ta dobro, baram za curu nećeš morat kupovat, vada je ostalo o brata. A jal nisi i njemu mogla pribavit kake već asnirane, vada imate koga o dobri što imu dice starije o vaše«, veli bać Iva i malo se ćudi, znade da Marga uvik bila dosta otresita i dositna. »Bome, bać Ivo, država više ne dade asnirat stare knjige. Kažu, svako dite za svaki razred mora imat nove, pa šta košta, košta. Vladare ni briga, nećedu ništa štetovat, a koliko će još koiko od nji i njevi i koliko zaradit, niko ne zna. Vi što ji trukuju i prodaju dobro znadu komu i kakoga ušura triba dat i tako se obezbedit da moramo kupovat baš njeve knjige. A i ni jim jako briga koliko će koštat, sve će to platit dade i matere. Oćeneće, moraće. Eno već su smislili i kolike će bit globe zone što ne kupu«, veli Marga, pozdravi se š njim i otide ko matere. Bać Iva dugo gledo za njom. Bože dragi, misli se, pa ka su on i njegova išli u škulu, dica jedno za drugim učila iz jedeni te isti knjiga dok se ne poraspadu, a ako bi kojugod novu i tribalo kupit, za dade i matere to baš i ni bijo nikaki trošak. A i zaslužito se isplaćivalo na vrime.