Bać Ive vrime ope ne izgleda kako triba. Odžak mu se još ni pravoga ni oladijo, došle vrućine. Za koji dan će sveti Antun, al već prži ko da će sveta Ana. A vamo, prolića ko da ni ni bilo. Padalo, duvalo, do niki dan bilo jako ladno zovo doba godine. Nikoliko jutara osvanile i teške magle. Više bi pristalo it u kukuruzvinu, neg pravit bašću. Podnoć se moralo podložit da ti ne ozebu noge. Nisu tu pomagale nikake zokne, kolikogod bile debele. Vatrica je vatrica, ščim naložiš, ugrije ti i dušu i tilo. Još ti samo fali kuvana katarka. To mu, ope, brani njegova doktorica, veli ne ide sa silnima medecinama što mu ji propisala. A sića se kako i njegov pokojni dada uvik divanijo da svaka bola dolazi najviše o ladni nogu. No, bać Iva vidi da to ne smeta baš svima. Srce mu baš ni ne išče otit u bašću. Pravu je otkako se on i njegova uzeli. Prija to bilo puno drugače, sve jim išlo za rukom. Doduše, bila i drugača vrimena. Znalo se i za proliće, i za lito, i za jesen, i za zimu. A vo danas,  mož samo gledat i čudit se. Ošo prvać u bašću, sastavilo se nikoliko dana brez kiše i jakoga vitra. Duvalo, al se moglo podnet. Gleda kompire, lipo izašli, al još lipši bili zelj međ njima. Došo bliže, čudi se, još nisu ni zagrniti, zlatice se već izlegle. Šta će, kupijo otrove, zamućko u špricu, pa ji ošprico. Još malo i pojačo, veli prija će napasti pospadat. Ujtru ji ošo vidit, zlatice samo pasu. Šta će, ošo opet i žali se dućandžije, vaj mu utrpo nikake druge, veli nove, te istom juče dobijo. I stvarno, ošprico, za nikoliko sati zlatice pospadale, ne mož vidit ni jednu. Naki ćorkan, jedva opazijo da i na voćkama ima ima i žuti i bili i crveni i zeleni vaši. Ope ošo, pita dućandžiju jal no za zlatice vridi i za voćke, vaj veli ne, ima štogoda novo, otoga oma pospadu. »I to moraš ponovit za dvi nedilje, pa vaši neš imat cile godine«, veli mu dućandžija. »Ta pajto, nemam ja vaši ni sad, al voćke pune. Ja i nji i zlatice samo špricam sotima tvojima praškovma, a one sve deblje i deblje«, veli bać Iva i kiselo se naškobi. Kupijo to novo i ošprico, vaši samo kocu. Ajd, misli se, za dvi nedilje će isponova, pa će baš vidit jal tako kako kaže dućandžija. Niko veče i eroplan šprico komare. Priko njevoga sela prošo vamo i tamo i gotovo. Bać Iva baš sidijo naskaku, misli se ka počme smrdit, moraće pobić unutra. Naišo i poštaš, veli lipše mu to što ima raznet po ladovine. Parovi su, ni ni on najzdraviji, a obadva jedva čeku da se dovatu penzije. I uvik imu nikakoga divana. Poštaš naslonijo biciglu na zid, sijo na pak treger, veli malo će se oduvat. »Ne znam, pajto, kako je vo špricanje. Jal su toliko jaki vi današnji otrovi, jal se kogod pravi lud? Znadem samo da je kadgoda, ka se špricu komarci, eroplan priko našega sela prileto sedamosam put, a potli nisi mogo živit o smrada. Kanda je vima samo dotoga da vidimo eroplan, a novce za špricanje ko zna ko podili«, veli poštaš, lati biciglu i uputi se dalje. Bać Iva još dugo sidijo i gledo za njim. Misli se, možda će i vi ponovo za dvi nedilje. Vaj put se naškobijo gorko.