Faljnis, čeljadi moja. Av, danas sam se baš natrčo. Šta da vam divanim, svudan me bilo. Te iđi vamo, te onamo; tribo mi niki papir iz katastera. Ja očo, a ono nji šurnajst. Ajd već na čekanje sam se naviko. I tako stojim ja i još dosta svita, ko velim sam sebi, e Braniša kadgod kad si ode došo štogod vadit kaki artija mogo si se dok čekaš sit izdivanit sa svitom. Bilo nas sa svi strana: s Bikova, Đurđina, iz Naćvina, Tavankućana, Bosnjačana i Mirgešana koliko ti Bog oće, a sad sve niki stranjski svit, čudno divane. Došo sam na salaš pa to pripovidam ovim mojim pajdašima, a oni mi se smiju, pa vele da su to ovi što su podolazili odozdol i traže cocijalnu pomoć. Tribaju njim potvrde da nemaju ništa, a tamo otkaleg su došli imaju još po familije i kućerine na dva-tri sprata. Ti znadu ishasnirat državu borme, a ne ko mi, radit i samo radit a na kraju kad nismo vridni dobijemo malkoc penzijice i nogom odastrag, veli moj rođo Joso. Ne mož čovik da mu ne viruje, on najbolje zna, on je penzioner. Neg, jestel vi bili u varoši na Noći muzeja? Ja sam borme bio u varoši, i to na više misti i bilo je zdravo lipo. Na jednim sam mistu još i novine zabadavad dobio. Lipo se borme sićat i makar obać i vidit staru kojikaku mašineriju, stare sobe i ruva; dica su lipo igrala naša narodna kola. Jedino što sam se našeto samo tako, pa mi nike noge otekle ko stupice. Cio dan sam kunjo posli. Al ne žalim borme, vridilo je. Ova dvojca opet u smij. Kad sam se već malkoc nakostrešio, vele da nije ni čudo što me bole noge kad sam već i ja sam za muzej. Kaže da oni nisu išli jel sve to znadu. Radili su još s taki mašinama, pamte i nane što su se nosile paorski i da sam ja sav za muzej jel sam očo na dičije. E sad sam se stvarno fajin uzjogunio. Lipo sam, čeljadi moja, usto, začepio bocu i još lupijo dlanom po začepu, tek da svate da nema više bile kabezone za one što me olajavaju. Da sam malkoc prik čovik još bi i otprašio niz Ivković šor, al nisam dabome. Ja sam fajin duševan i nemam srca i ispravit napolje na kišu. Doduše, manili su se sprdat sa mnom. Vide borme da je vrag odno šalu, a i šta će meni ta dva komendijaša divanit kako je bilo i da su već sve vidili. Ha, ko da i ja nisam vidio. Al volim i opet vidit, obać, divanit sa svitom a ne stalno na salašu kugod kaki mulo blenit u televiziju, a na njoj samo nika fala, te vaki smo bogati te naki smo srićni; pa bolji smo od ovi te bolji od oni. Al niko ne pita paora jal rabadžiju što je dan za dan u traktoru, jal onaj u fabriki, bez subata i nedilja. A uvik divane jedno te isti, puna mi šepica tog divana. Ovako obađem malo po varoši, izdivanim se sa još to malo svita što poznam jal oni mene poznadu i gotovo. No, moram priznat, čeljadi, da su u jednim u pravu ova dva komendijaša: stvarno smo već za muzej, a mladi je sve manje. Već i kod nas po sela mladi su digod po bilom svitu i traže sriću. Ne znam, majkuša mu, jel oni opšte ne prate vesti, ne gledadu televiziju? Ta cigurno ne jel bi onda vidili kako nam je lipo. Zbogom do drukput, ako se ne zaputim i ja digod.