Samo što otvorijo oči, bać Iva čo i tičice. Otvorijo kapke, sunce već izgrijalo. Uvatila ga nikaka milina, oma se navuko i upravo na bunar. Izvadijo kabov ladne vode i umijo se. Tako radijo njegov dada, tako i on cili život, zimi i liti. Ni mu srce iskalo unutra, sunce ko da ga omamilo. Ošo prvo namirit živad u stražnji dvor, pa onda pripravijo fruštuk za se, oma i za mačka i Taksu. Mačku nadrobijo kruva u mliko i u to metnijo još dikoju živincku kožicu što mu ostavijo, a Takse nikoliko koščica i nadrobijo kruva. Za se prokuvo kruva u sose i samo ga odozgor namastijo, osolijo i opaprijo. Za dram fruštukovo, kruv natopit, ne moraš ni žvakat. Takse i mačku njevo istreso u olbice u šupe, pa mdošo natrag u kujnu i zapalijo radijon. Oma se prisiko. Kažu, već jutros rano, tamo dole, di cili svit znade da je druga država, samo se naši vladari na naši televizija pravu da je sve no još uvik naše, bilo nikakoga cirkusa. I oma brundati naložijo da soldati i žandari budu pripravni na svašta. U tomu naišo i bać Ivin stari pajta poštaš. Dono mu vraganajs nikaki kuverti, za četiri tribalo dat i krsta. Iste take četiri dono za njegovoga pokojnoga didu, al za njega krsta ni davo, veli nek mu nosi nonu atresu na koje je već frtalj vika. Poštaš sijo malo odanit, bać Iva za njega skuvo kafu, za se čaj o koprive. Slušu radijon, pa se nikako snuždili. Pogledu se ispod oka, vada se oma obadva sitili noga o pri dvajsedamosam godina. Onda još gledo televiziju, vidlo se svašta, al isto bilo ko i sad. Mi u svemu najbolji, jedino što to niko ne vidi, pa o ciloga svita niko ne volji. »Bome, pajto moj, možda i dobro što smo omatorili, pa više nismo za soldate. Ko zna koliko bi vaj put daleko morali it. A ka otideš jako daleko, ko zna oš  kadgoda i dojt natrag«, veli poštaš i srkne malo kafe. »Pajto moj, baš mi drago što nemam dite, neg same cure. Baram ne moram imat stra za nji, žencko nikada i ni bilo za pušku. Ti imaš dva, pa znadem da ti baš i ni svejedno«, veli bać Iva i iscidi čaj u bukaricu. Poštaš se samo malo naškobijo. »Bome, moji zauvik ošli u Švapcku. Tamo već i radu i to za dobre nadnice. Obadva već kupili i lemuzine, a za njima ošle i njeve, ščim se verili. Za ostat nemu volje, a ako već ne možu nigdi u službu, ne bi ni u soldate. Eto, moji već primili nikake mlade poštaše, dade jim u partije u koje triba, a moji jim nisu bili dobri. Nisu se tili učljanit, a ni ja nisam minjo partiju ka novi zadobili. Eno i tvoj kum Tuna ima i dice i unučadi, ni jedno ni brez kruva. Kako stasavali, tako se i vatali državni jasli. I lipo jim, ni brige ni pameti. E, nek sad lipo ti što ji država uzela u službu latu puške u šake, pa nek otidu u tuđi tor čuvat naše ovce«, veli poštaš, pa se pozdravi i otide dalje za poslim. Bać Iva dugo gledo za njim. Snuždijo se. Sitijo se i kako su nji dva morali u soldate, a tuklo se š njegovima. Vazdan se pito zašto baš mora svoj na svojega. Samo, u ti godina se ni smilo ništa pitat na glas, glava otide, očas posla. A sutra, ko zna kako će bit?