Faljnis, čeljadi. Av, dokleg će već? Dok je nije bilo nije, žito i ječam već počelo podgarat, a sad kad se navrnila ko zima na golog čovika, nikad pristat. Jutros izašo, kaki izašo, istrčo koliko god trpe ove moje hepljave noge, namirio to malo josaga i puštio pilež. Dok se nisam dovatio ove moje litnje kujne, skroz prokiso, mož cidit ruvo s mene. Po avliji sve teče i stoji voda. Oma sam se sitio kako smo se kugod dica čunjali u drvenim kopanim kortu kadgod u dolu. Sad borme više nema ni korta, sve se to iscipalo i izložilo, ni se lipo održavali pa se rasušili i popucali. Sad imamo plastični koliko oš; na peci nisu ni skupa, al toliko i traje, kaže mi Periša. Evo ga ode kraj mene kraj šporelja, žiška se s vatrom. No, doduše, ne mož kast da nije u pravu. Eto, ja nikako kad sam usolio slaninu i šunke ostavio ga napolju da se ocidi, velim za tog plastikanca, zaboravio za njeg. Kad sam se onda spotaknio i opružio se u njeg koliki sam dugačak, al kad sam usto on borme puko ko đuga na bunaru. Sad do jeseni moram pazarit drugog. Šta mislite dokleg će ova već škropit? Dosadila je već i Bogu i svitu. Jeste da je kadgod svit kazo da narod nije gladan kad je maj ladan, al brate što je tušta tušta je. Da mi nije ovog mog Periše da svrati pokadgod po triput na dan, lipo bi uvenio od dosade. Ne mož čovik ni glavu promolit iz salaša a da ne pokisne. Tio sam obać varoš, otić malo na tu Noć muzeja, otić na jednu lipu izložbu slika od slame. To pravi jedna moja zemljakinja, sad doduše stoji u varoši, pa biće i lipo pozorište u »Bunjevačkom kolu«... Ta ima i ono pravljenje starovinsko zanacko isprid varoške kuće, a ne mož maknit nigdi. Vamo mi i bicigla skroz pokisla, sirota. Moraću je opet dobro frizirat i podmazat kenjačom da ne zarđa. Moram vam ispripovidat kako sam niki dan prošo. Av, čeljadi moja, ja već fajin godina vidim po varoši ovi bicigla na baterije, sad zdravo moderne i stalno trču po varoši. E, i ja očo med starež, tamo na kraju ondaleg od »Doljana«, pa ko velim da se i Braniša malkoc motorizuje. Ima i na tri točka, baš je taka za mene. Iđem sve stariji, pa bar neću morat pazit da se ne prikošedim, pogotovo kad krenem na jesen kod mog pajdaša Ivice Budinca pomoć peć rakiju. Kad se vraćam, tiram brez po muke. Razgledo ja lipo, pa pitam pošto je. Čeljadi, kad mi kazo čovik, a ja mal nisam sio na zemlju! Ta samo sam se ispravio i krenio prema zelenišu, a usta sam zatvorio tek kad mi skoro uletila muva. Ta šta mož bit na njozi za tolike novce ni sad mi ne iđe pod šešir u ovu moju glavurdu? Ta, za te novce mož kupit solidnu limuzinu. Aha, veli Periša, jeste mož. Al ovo ne triba ni registrovat, a ni livat u nju goriva. Jeste da, samo se ti raduj moj Pere, za sad, al kako su ovi krenili bogame ćeš ti morat i ovu na pedale registrovat. Ta, šta divanim! Još malo pa će ovi, kako se latili, i opanke registrovat, i to i livu i desnu. Uh, eto, opet sam počo politizirat. Koji mi andrak da se ne možem te politike manit? Ajd zbogom, čeljadi moja.