Jutros bać Iva otvorijo oči, sunce taman izlazi. Sve mu drago. Fruštukovo, pa naranijo živinu, Taksu i mačka, oma latijo i biciglu. Krenijo se nuz svetoga Antuna, sto isprid kipa, izmolijo očenaš i zapalijo jednu svićicu. Ni ni zno zašto, al veli vada će znat Antun. Uputijo se u centar, veli ka dojde do škule, vidiće na koju će stranu. Izdaleka vidi isprid škule nikaku veliku gužvu. Nako, ko ka se zovoga poslidnjega rata zabadva dilijo nikaki kruv što ga zvali narodni. Vidi sa strane stoji, naslonita na biciglu, jedna ženica. Zakunijo bi se, na obraza je mokri tragovi. Na pak tregeru dite o pešes godina, na drugu biciglu naslonita cura, reko bi, već se zadivojčila. I ona nikako nevesela. Malo dalje vidi stoji avtobus, naj veliki, što ide jako daleko. Do polak pun. Prid škulom u njega unišlo petnajšesnajs derana i divojčuraka i četveroj učitelja. Ne zna zašto, ošo natrag do ne ženice naslonite na biciglu. Istom onda mu sinilo, to Pavkica, kćer o Pište i Marice što išla š njim u škulu do četvrtoga razreda. Do petoga ni dospila, dvaput propala, a ka se zadivojčila, otac je istriso. Rano se udala. Njezin Pišta baš i ni bijo valjan, a naredali sedamosam dice. Pavkica bila najmlađa, a vada je zadesijo i materin usud. Udala se za nikakoga nadničara, što vazdan visijo isprid dućana. Deran naočit, al rakije i piva mu nikada dosta. I oni naredali četveroj, a ka vaj mali što sidi na pak tregeru došo na svit, ni prošlo ni misec dana, ne zna se o čega, dada jedno veče zaspo i ujtru se ni ni probudijo. Cura na druge bicigle najstarija, ve godine svršava škulu u njevomu selu. Za dalje ko zna, mater je vada neće ni moć dat na veće škule, jako su velika sirotinja. Došla ispratit njezne iz razreda, idu na ekskurziju i to na pet dana, a jako daleko. Polak razreda ni moglo it, dadama i materama to jako skupo. A ni imućniji isposlovali da se ide baš tamo di se ide, ni jim ni malo briga zone što ne možu. Ni jim briga ni što o njevoga sela sto kilometeri ukrug imade toliko lipoga što niko iz razreda još ni vidijo. A ni ni skupo, mogli bi it svi. Samo uprli, nek dica uživu dok možu i nek se ide što dalje i bude što skuplje. Po njima jedino važno ko se može pokazat, a ko ne. A i njeva dica se utvorila u nji, cili misec se međ sobom divanu, te vaj će ponet dvisto evra za trošak, naj tristo, a najimućniji petsto. Dinare niko više ni ne spominje, velu to je za sirotinju. I nisu se više ni družili sonima što neće na ekskurziju. Doduše, dite o najimućnijega se nikada ni š njima ni družilo. Još o zabavišta bijo vođa vima što sve gledali krosto ko ima koliko novaca. Vazdan ji čašćavo, vazdan se pokazivo, dada mu odmalena slo novaca koliko ni jedno dite ne bi tribalo imat. A otranila ga baka. Bać Iva teško izdanijo. Napipo u torbice što je vazdan nosi š njim kesu bombona i čokoladu. Izvadijo i do Pavkicinomu ditetu i cure. Obadvoj ga milo pogledali, obadvoj mu se naškobili i rekli fala. Oma  se sitijo dice što projdu nuz njega, a ne znu ni beknit. Samo procidijo zbogom i odbiciglo se dalje.