Kiše udarile, evo već Matija, a i Bog zaboravijo ka su stale padat. Otkako njegova ošla u Švapcku, bać Ive kuća pusta. Cure ko cure, na dadu po malo i zaboravile. Svaka ošla na svoju stranu, gledu svoja posla i svoje derane. Ne zamira jim. U mladi dana su i on i njegova tako. I ona njemu bila svaj svit i on njoje. Dok nisu došle na svit cure. Onda, ope, one bile svaj svit i njemu i njoje. I on se vi dana na silu Boga drži doma, kiše i ladnoća udarile, ne mili mu se nikuda it. Pišice baš ni ne volji, bolu mu i čljanki i kolina, a za it na bicigle ni. Niki dan ošo samo do pošte platit nikake cidulje, a veli, možda će kogagod i trefit, pa će se makar ljucki ispripovidat. Trefijo ni nikoga, a u bircuz ni tijo. Ka došo natrag, svaj mokar, mož ga cidit. Oma zarezijo sokak, veli da ne naide kogod dok se prisvlači. Taman podložijo i navuko se u suvo, čuje kako niko rda na vraci. Izašo, odrezijo i oma se obradovo. Naišo stari pajta Lovra, a za njim i dva derančića, jedan drugomu do uveta. Reko bi, to mu unučad. Pajtaši još o škule, cili život se pazili i obilazili. Lovra već bijo malo stariji momak ka se oženijo. On i njegova imali curu, jedinicu. Bili i dosta imućni, a na nju sve davali. Izučila velike škule i tražila posla u varoši. Tamo se i udala, velike škule svršijo i njezin. Brzo došla na svit i dva diteta, danas jednomu četiri godine, drugomu tri. Ona i njezin nosi više mogli čekat, pa ošli nigdi u svit za poslim. Male ostavili ko Lovre i njegove. Velu, samo da se snajdu i malo otpravu, odvešće i nji. Ščim unišli, Lovra iz torbice izvadijo omanji bućur, razvezo ga i metnijo nastal paretaka. Veli, njegova jutros zavrnila, nek dica jidu. »Znade da si sam, pa evo i tebe poslala. A ni dica neće jist, navadila se note njeve varoške karafeke. Samo da jim svako jutro noga što ko nas sramocki i reć, a ako nema, onda ništa iz dućana. A neće pit ni ve naše vode, kažu ni zdrava. Samo bi ne crne kabeze što jako ogriza. Vo što mi kuvamo, ni pogledat. Jedno jim papreno, drugo masno, treće goji... ne znam samo ka su taki mali sve to naučili«, veli Lovra. Dica se zacigrala, nema šta ne diru. Otvaru kredenac, izvlaču krstole, a našli i dvi najveće varnjače, pa se š njima mačuju. Lovra ji malo kaštiguje, al zabadva. Ko da ga ne čuju. Razbili u te cigre i jedan tanjur, pukla i jedna varnjača, njima to ništa. »Pajto, jal i tvoja cura bila taka nestašna u njevi godina, jal su više na dadu?«, pita bać Iva i metne jim kafu. »Ta idi, pajto, molim ti. Di bi naša dica smila tako štogoda radit? Već davno bi bilo rašaka. Al di smiješ i pipnit unučad? Danas se to sasvim drugače otranjiva. Mi kanda nismo znali ništa, pa smo našu dicu otranili kako smo otranili. I bome, vidim da su i kulturna i otpravna. A to što su kadgoda malo dobila po dupetu, jal malo rašaka, ni jim jako naškodilo. To bilo samo da se, akoće štogoda naopako radit, situ da to ne triba. A danas ni dade i matere, a još manje učitelji, ne smiju dite ni popriko pogledat, to oma ni po zakonu. Ako ti prijavi, mož još i rešt dočekat«, veli Lovra i teško izdane. A i bać Ive se ništa steškalo.