Tokom kampanje zastrašivanja i pritisaka na vojvođanske Hrvate u periodu od 1991. godine do 1995. godine počinjen je i određeni broj etnički motivisanih ubistava. Ova ubistva su dodatno doprinela stvaranju atmosfere straha i iseljavanju Hrvata sa područja Vojvodine.
Služba RDB Srbije je imala saznanja o prisilnim odvođenjima i etnički motivisanim ubistvima vojvođanskih Hrvata. Prema izveštaju Centra RDB iz Sremske Mitrovice, »[r]egistrovani su slučajevi dolazaka naoružanih pripadnika TO sa područja Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema i dr. paravojnih formacija čiji su pripadnici ilegalno odvodili lica hrvatske nacionalnosti sa našeg područja i vršili pretrese njihovih kuća«. U istom izveštaju se navodi da su »[p]ritisci vršeni na različite načine, počev od anonimnih telefonskih pretnji pa do fizičkih likvidacija«.
Mada je tokom istraživanja za potrebe pisanja ovog dosijea FHP došao do indicija da je počinjen veći broj ubistava Hrvata, u nastavku se navode samo primeri koji su potvrđeni iz više različitih izvora. 

Nestanak Stevana Đurkova

Stevan Đurkov (1956), Hrvat iz Sonte, uhapšen je 27. septembra 1991. godine u Sonti i navodno je poslednji put viđen istog dana u selu Dalj u Hrvatskoj.
Dana 27. septembra 1991. godine kafanu »Ronta«, čiji je vlasnik bio Stevan Đurkov u Sonti, okružilo je desetak nepoznatih i naoružanih lica u maskirnim uniformama sa belim opasačima. Oni su Đurkova izveli iz kafane i kombijem ga odvezli u nepoznatom pravcu. 
Supruga Stevana Đurkova je nedugo nakon toga saznala da je Stevan viđen u Dalju, selu u opštini Osijek u Hrvatskoj, 24 kilometra udaljenom od Sonte. Dobila je informaciju da je Stevan viđen na ulazu u policijsku stanicu u Dalju, na teritoriji koju su u tom periodu kontrolisale srpske oružane snage takozvane SAO SBZS.
Supruga Stevana Đurkova prijavila je njegov nestanak Crvenom krstu u Apatinu i nakon tri ili četiri dana otišla je u štab TO u Dalju da se raspita o Stevanu. Tamo je od pripadnika srpske TO Milorada Stričevića saznala da se Stevan nalazi u štabu TO i da ga drže zatvorenog »zato što je Stevan hrvatski špijun«. 
Milorad Stričević zvani Staljin iz Dalja bio je pripadnik takozvane »svemirske policije« ili jedinice za sigurnost u sastavu TO Dalj. Ova jedinica bila je zadužena za privođenje i ispitivanje nesrpskog stanovništva u Dalju. Stričević je bio direktno podređen Željku Ražnatoviću Arkanu, komandantu SDG.
Milorad Stričević je supruzi Stevana Đurkova tokom razgovora rekao da dođe sutradan i da će tad moći da vidi supruga.
Dan kasnije, supruga Stevana Đurkova ponovo je otišla u štab TO u Dalju, ali tamo nije zatekla Stričevića. Ljudi koji su tamo bili pravili su se da za Stričevića nikada nisu čuli. 
Prema izveštaju Odeljenja SDB u Somboru od 15. oktobra 1991. godine, Milorad Stričević je prosledio organima bezbednosti JNA netačnu informaciju o tome da su pojedini građani Sonte pripremali atentat na jednog pukovnika JNA i da su zato pripadnici vojne policije JNA prešli u Sontu i uhapsili nekoliko građana.
Na suđenju Goranu Hadžiću pred MKSJ, Zlatko Antunović je svedočio o tome da je čovek iz Sonte prijavljen Stričeviću zbog toga što je na svom kafiću istakao hrvatsku zastavu. 
Za zločine u Dalju vođeno je više postupaka pred sudovima u Hrvatskoj, u kojima su okrivljeni pripadnici TO Dalj, međutim nijedan postupak se nije bavio nestankom Stevana Đurkova. 
Milorad Stričević je ubijen u Dalju 1992. godine.
Stevan Đurkov se do danas nalazi na listi nestalih osoba MKCK.

Nestanak Mate i Ivice Abjanovića

Hrvati Mato (1950) i Ivica (1952) Abjanović, rođena braća iz šidskog sela Morović, 23. oktobra 1991. godine odvedeni su iz svoje kuće i tada su poslednji put viđeni živi.
Dana 23. oktobra 1991. godine u kuću porodice Abjanović u selu Morović u opštini Šid, došla su četiri uniformisana i naoružana muškarca. Oni su došli u dva siva automobila sa registarskim oznakama JNA. U tom trenutku u kući su bili Mato Abjanović, njegova majka Marija, supruga Gordana, kao i njihova maloletna deca. 
Uniformisana lica su opkolila kuću, ušla unutra i tražila da Mato Abjanović krene na saslušanje u stanicu policije u Šidu. Istakli su da imaju nalog za saslušanje, ali ga porodici Abjanović nisu pokazali. Mato Abjanović nije pružao otpor, mada je rekao da se ni zbog čega ne oseća krivim i da ne želi da ide u stanicu policije. U tom trenutku iz susednog dvorišta u kuću je došao i Matov rođeni brat, Ivica Abjanović. 
Kada je postalo jasno da uniformisane osobe neće odustati od namere da odvedu Matu na saslušanje, Ivica Abjanović je odlučio da pođe sa njima. Nakon toga, Mato i Ivica su ušli u službene automobile JNA i odvezeni su prema Šidu. Tada su poslednji put viđeni.
Iste večeri, 23. oktobra 1991. godine, Matova supruga je sa sinom otišla u stanicu policije u Šidu da se raspita šta se dogodilo. Razgovarala je sa tadašnjim načelnikom policije u Šidu, Nedeljkom Makivićem, koji joj je rekao da on nije izdao službeni nalog za privođenje ili hapšenje braće Abjanović. 
Sutradan ujutro Gordana Abjanović ponovo je otišla u zgradu SUP-a Šid, ovaj put sa Marijom Abjanović, majkom Mate i Ivice. Načelnik policije Makivić im je tada rekao da je braću Abjanović odvela »druga strana«. Na pitanje Marije Abjanović o kojoj strani se radi i šta je u pitanju, načelnik joj je rekao: »Njih su ustaše sklonile«, čime je sugerisao da je za njihovu sudbinu odgovorna hrvatska strana. 
Porodica Abjanović nikada nije dobila službenu informaciju o tome šta se dogodilo sa Matom i Ivicom. U pokušaju da dođu do odgovora, obilazili su logore za Hrvate u Srbiji za koje su čuli, išli su u Niš, Zrenjanin, Stajićevo, Begejce i u Sremsku Mitrovicu. Do njih su stizale različite informacije, između ostalog i to da su iz SUP-a u Šidu predati srpskim paravojnim jedinicama iz Tovarnika. Takva informacija nikada nije potvrđena.
Porodica Abjanović je ostala u Moroviću do 1993. godine, kada su dve porodične kuće zamenili za imanja u Hrvatskoj i odselili se.
Nakon što su poslednji put viđeni u zgradi SUP-a u Šidu, Mato i Ivica Abjanović se do danas vode kao nestala lica u evidenciji MKCK.
Njihova sudbina je i do danas nepoznata i niko nije odgovarao za njihovo odvođenje, iako je porodica Abjanović Okružnom javnom tužilaštvu u Sremskoj Mitrovici 2004. godine podnela krivičnu prijavu. Tužilaštvo je odbacilo krivičnu prijavu, navodeći da je nastupila relativna zastarelost krivičnog gonjenja.
Fond za humanitarno pravo (FHP)