Svaka fotografija, pa i ova, vezana je za nike događaje koji čuvaju uspomenu na protekla vrimena. Ova je iz 1956. godine prid Uskrs, u subotičkoj katedrali sv. Terezije Avilske. U tim vrimenima socijalizma nije bilo popularno ić u crkvu, a još manje čuvat Božji grob. Tradicija koja se čuva med našim svitom nije dala satrt našu viru nit običaj koji se vikovima (o)čuvo. Na fotografiji Tumbasovi čuvaju Božji grob. Čuvari su Jakov, Ilija, Veco, Antun, Vranje, Stipan, svi nastanjeni na salašima  iz okolice Šebešića. Kazivač od spomenuti je Ilija, moj stric, koji je jedini živ i divani o značaju i lipoti iščekivanja samog događaja. U ranim jutarnjim satima dida Ivan je uprego konje u kola, pa od salaša do salaša skupio momke za spomenuti događaj. U varoši se momci prisvukli u svečanu nošnju koju su ženska čeljad za tu priliku ispeglala, dotirala da momci budu svečano odiveni. O tom događaju kazivač kroz suze radosnice divani: »Dočeko nas pomoćni biskup Matija Zvekanović i rasporedio u grupe za čuvanje Božjeg groba. Velik je ponos i dika čuvat u stavu ukosirenim brez trepćanja. Tradicija se dugo čuva u Tumbasovi za ovaj događaj. Sićam se didini riči kad smo liti pravili podne, ležeći na prostrtoj opakliji ispod drača; divanio mi kako je i on čuvo Božji grob. Njemu nije bilo teško u poznim godinama ić na svetu usksrnu misu pišce u katedralu sa Šebešića. Taj običaj čuvanja Božjeg groba i ja sam priuzo od mojeg oca Jakova na sebe, da čuvam i ljubim našu viru, pa proslidio na moju dicu Marija i Darija, nadam se i na moju unučad. Svečana uskrsna misa u katedrali je za me štogod posebno, di uspomene na protekla vrimena i vira čuvaju sva lipa dila s ponosom očuvana. Čuvajmo našu viru i tradiciju koja nas zbližava, sve nestaje jedino vira ostaje. Sritan Uskrs«.
Ivan Tumbas