Faljnis, čeljadi. Pravo da vam velim: malkoc mi dosadno ode kod nas na salašu. Ne valja baš ništa veliko radit prid velik svetac, pa ajd ko velim da vam javim da je, fala Bogu, bilo kiše ovi dana u Ivković šoru, a već sam se poplašio da će ovi morat puštit vodu u kanale pa da počmemo već navodnjavat. Ode kod nas ne triba odvodnjavat već navodnjavat, a mi uporno plaćamo odvodnjavanje, a ti šanci prokopani još kad sam ja bio dite. No, sto puti sam kazo da neću politizirat. E, pa ove korizme sam se baš fajin naradio, obolila mi jedna topola u avliji pa sam je moro otpilat. Ne znam jesam vam divanio, al kad je tribalo cipat, užas Božiji! Vamo mi sikire rđave, tupe da mož jašit na njima; triput zamanem a jedared spadne i odleti pa moram ić rad nje. Tako sam se poplašio, čeljadi, da mi i sad srce lupa kad samo i pomislim na to. Zamanjivam ja tako i zamanjivam, velim sam sebi bisno »tako ti i triba, Braniša, di si samo sabio skoro šezdeset lita kad se nisi sitio sinoć tu sikiretinu zamočit u kabo s vodom da nabrekne; eto ti sad: nameći je svaki put«. Taman sam stao s divanom sa samim sobom i muški zamanio, a sikira spala i odletila pravac Josi u avliju. Zašuška kroz niku kuružnu i lupi tupo u čegagod, a iz avlije se iza klupe kuružne začuje niki drek, onako kugod da je kogod viknijo »joj«, al naglas kugod da ga deru za Uskrs. Ja sav obamro, čeljadi moja. Aaav, jezus Marija, mislio sam sad ako sam trevio mog rođu, ne daj, Bože. Ta znam vamo da je privrimeno osto brez novaca. Sad će doć uzajmit za ličenje cigurno. Aaav, eto mi još jedne nevolje na vrat. Sve sam to gato nako dok sam pritrčavo ti pet-šest meteri do njegove ograde. Doduše, skoro je ni nema jel se satrla, a nikako da se nagodimo ko je triba opravit: ja jel on. Protrčo sam kroz nju i imam šta vidit: Joso već usto i dovatio niki odeblji prut pa trk za ovnom. A ovan kugod ovan, cigurno će čekat Josu da ga ovaj pošije neg biž priko ledine. Ja sav srićan što se dobro svršilo, našo oma moju sikiru pa se smijem a on će bisno na me: »Baš je zdravo smišno, štogod da. Jedva ostim krste i ono malo žgoljavog ispod krstiju kako me odadro, a ti se ceriš ko neslan«. Imaš ti sriće, mislim se ja, pa mu velim: »Jel ti znaš da ćeš morat u nedilju dat svetom Antunu bar crvenu koliki si srićan? Vidiš ovu spadnutu sikiru? Doletila je kad sam cipo drva pravac u tvoju avliju, a baš si taman onda dreknio. Ja već mislio da će žene morat peć lakumiće«. Ne možem da se ne šalim, čeljadi, kad mi pao kamen sa srca a on me pogledo pa veli: »Ha, ne mora to samo onda; nemam ja nikad ništa protiv friški lakumića. Al ti to veliš da je meni ovan spasijo glavu? E, al i ti srićan što me nije trevila sikira.  E, pa onda lipo poljubi ovna, pa mu zafali što me spasio«. Hm, nisam ni sumnjo da se ovaj huncut neće znat odgovorit. Samo sam promrmljo: »Ma, ljubi ga ti, iziš ga«. Lipo provedite Uskrs. Zbogom.