Eto, čeljadi moja, prošli i kod Braniše svatovi. Oženilo se i drugo dite, prošlo i slavlje pa sidimo tako ode na pripeki prid ambetušom i divanimo kako je bilo u svatovi, ko je sve bio, ko se malo jače naveselio i tako to pa će moj komšija Periša ovako: »Sve mi bilo lipo, i ruva i svirci, ilo i piće, pinceri su skoro stali kraj nas i livali kad se isprazni, al Braniša moj, ta na pravim si mistu opravio. Ne piva o toj mijani brez veze onaj naš pivač da su za nju svi znali, neg jedno me žulji...«. Stao je malo, pa sam mu već tio kast da ne baljezga, cilom svitu niko nije napeko kolača, al ne mož Perišu utrnit ni kugod Teslin radio, pa nastavi još brže a borme i glasnije: »Ta sve je bilo lipo, al kad smo izašli s vinčanja tako sam se razbisnio da ne možem ni divanit. Nika dičurlija, masna i prandava, kugod da se dvi-tri nedilje nisu kupali, skobili kuma, ištu novaca, pcuju, trzaju čeljad za ruvo i aljine. Onaj čovik što čuva i vijo dva-tri puta, al ni on siroma ne mož izać na kraj. Lipo da se čoviku ni ne mili otić prid varošku kuću od nji, a nijednog ovog komunaloškog varoškog milicaja ni od korova. Samo kad su s druge strane parkirana dvi-tri njeve lipe limuzine, a svit nek se sam ratuje s prosjakovima i dičurlijom. Borme baš nije lipa slika varoši, kadgod nije ovako bilo, borme«. Hm, šta odgovorit čoviku? Eto, pravo da vam izdivanim ni meni se to nije sviđalo bome al iz te kože nikud. Imam ja sad i veći nevolja. Na priliku, odem privest snaju kaki je i red ode kod nas na ime i na salaš u naš Ivković šor. Kad – ne mož! U katastru ne rade, veli njim čuvar da primaje u mupu stare artije. Ajd mi tamo. Opet – ne mož! Velim ja već onaki bisan »zašto ne mož?«, a ona mlada mi veli da mi na rišenju o nasliđivanju ne piše atres neg Sebešić. Ko da sam ja kriv, čeljadi moja lipa, dobra i poštena ko što sam i sam, što oni nisu opravili knjige već asniraju one od Marije Terezije kad moja Mala Bosna nije ni postojala već se zvala Šebešić. Ja se još malo istiravo, al nije njima nije važno ni što se moj sin u toj kući, ko i ja, rodio, ni što smo mi Ivkovići tute od pantivika. Ona nas šalje u katastar, a katastar štrajkuje. I eto sad moja snaja još uvik ne mož kod nas u šor. Eto šta smo mi! Komedija, kad vam kažem. Nije dosta što nam otimaju novce već nas i šetaju i maltretiraju. Eto to vam je iz prve ruke, tako sam ja lično prošo pa ću izdivanit, pa nek se srdi ko god oće. Još sam više bisan kad mi juče moj rođo Joso izdivanio da mu sin očo u niku stranu državu i rišio papire za njeg i ženu mu i troje dičice za jedan dan. Veli da nije čeko ni frtalj sata, za sitnije novce. A ode kod nas za upis u škulu krštenica košta ko po nadnice, mislim ako se računa redovno kako Bog zapovida a ne onako kako se ovaj naš stalno fali. No, triba gledat sve slipče strane, kako vele. Valjdar će ovim vodećim već doć iz čakčira u glavu, pa će se sitit da postoje i čeljad a ne samo oni. Samo da ne budne kasno, jel mladež ode i borme se ne vraća baš. Ajd, zbogom.