U prvoj polovini 1993. godine došlo je do smanjenja obima prisilnih preseljenja, međutim nastavljeno je sa pretnjama i zastrašivanjem nesrpskog stanovništva na teritoriji Vojvodine od strane militantnih grupa u cilju razmene kuća. Pritisci su i dalje vršeni putem telefonskih pretnji, bacanja bombi i javnih prozivanja »nepodobnih«.
Ubistvo članova porodica Oskomić i Tomić 30. jula 1993. godine u selu Kukujevci, opština Šid, dovelo je do novog talasa iseljavanja Hrvata sa teritorije Vojvodine.

Opština Ruma, 1993. godina

Pretnje Hrvatima u Rumi su se smanjile tokom 1993. godine, ali je i dalje bilo slučajeva bacanja bombi u dvorišta Hrvata u gradskom naselju Breg. 
Početkom 1993. godine u Hrtkovcima su javno istaknuti plakati na kojima je kao rok za iseljavanje preostalih Hrvata i Mađara određen 12. februar te godine. U isto vreme, srpske izbeglice okupljene oko Ostoje Sibinčića u više navrata su uz pretnju oružjem sprečili sud i policiju da iz kuća proteranih Hrvata isele osobe koje su se u njih uselile. Zbog toga je iseljavanje nasilno useljenih izbeglica u hrvatske kuće trajalo mesecima. Opštinski sud u Rumi je zbog ometanja sudskih organa osudio šestoro izbeglica na uslovne kazne zatvora.

Opština Šid, 1993. godina

U šidskom selu Kukujevci 30. jula 1993. godine ubijen je bračni par Oskomić, kao i njihova rođaka Marija Tomić. Do 15. oktobra 1993. godine, kada su osumnjičeni za ovo ubistvo uhapšeni, više od 50 hrvatskih porodica iz Kukujevaca se iselilo. Nakon ovog ubistva u selo su došle nove grupe izbeglica, koje su nastavile da vrše pritisak na Hrvate podmetanjem požara i bacanjem bombi na njihova imanja.
Prema svedočenju Srbina izbeglog iz Hrvatske koji se krajem 1991. godine doselio u Kukujevce, vid represije prema lokalnom hrvatskom stanovništvu predstavljao je dolazak Vojislava Šešelja, predsednika SRS, na poziv seoske vlasti koju su u Kukujevcima u avgustu 1993. godine činili prevashodno Srbi izbegli iz Hrvatske. U izjavi je naveo da je Hrvatima u Kukujevcima bilo teško: »Bacane su im bombe, pretili su im telefonom. A naročito je nezgodno kada dobiju za komšiju nekog od radikala. Onda tu razgovora nema.« I nastavlja: »Ja se ne slažem sa bombašenjima. Mislim da se sve to moglo uraditi daleko elegantnije.« 
Kao u Hrtkovcima, tako je i u Kukujevcima Mesna zajednica, koju su činili doseljeni Srbi, podnela zahtev za promenu imena sela, u ovom slučaju u Staro Srpsko Selo. Izvršni odbor SO Šid odbio je ovaj zahtev uz obrazloženje da je ime sela latinskog, a ne hrvatskog porekla. Istovremeno je prihvaćena promena naziva većine ulica u selu, koje su umesto po znamenitim Hrvatima nazvane po ličnostima iz srpske istorije i kulture. 

Opština Inđija, 1993. godina

Sredinom avgusta 1993. godine Vojislav Šešelj je posetio bolnicu u selu Stari Slankamen u opštini Inđija. Prilikom posete Šešelj je izjavio da »srpske ranjenike mogu da leče samo Srbi«, kao i to da će zaposleni u bolnici dobiti platu »kad bolnicu očiste od onih koji nisu Srbi«. Sam Šešelj je potvrdio novinarima NIN-a svoje izjave iz Starog Slankamena i dodao da »[t]e naše nepokretne borce na razne načine muče i kinje hrvatske sestre«. 
Nekoliko dana posle Šešeljeve posete, u bolnicu je poslat spisak sa imenima zaposlenih u bolnici koje je zbog etničke i/ili političke pripadnosti trebalo otpustiti ili prebaciti na manje plaćena radna mesta. Mediji su tada izvestili da su listu nepodobnih sačinili članovi SRS iz Inđije. Najmanje jedna osoba je otpuštena nakon Šešeljeve posete bolnici, dok su drugi zaposleni trpeli pritiske kroz pretnje otkazima. 

Reagovanje

U februaru 1993. godine specijalni izvestilac Komisije UN za ljudska prava Tadeuš Mazovjecki je objavio izveštaj u kojem je ponovio zabrinutost zbog slučajeva zastrašivanja Hrvata u Vojvodini putem verbalnih i fizičkih pretnji, kao i miniranja kuća. U izveštaju je konstatovano »da su u Sremu mnogi ljudi, posebno Hrvati, napustili sela Hrtkovci, Kukujevci i Novi Slankamen, kao rezultat pretnji i miniranja kuća«, kao i »da je policija davala prećutni pristanak na ove incidente koji su kasnije pripisivani pojedincima«. Izveštaji izvestioca UN i sve jači pritisak javnosti su bili povod da republičke i pokrajinske vlasti reaguju i da na neki način pokušaju da predstave situaciju u Vojvodini u što je moguće boljem svetlu. Zbog toga su različite delegacije vlasti u nekoliko navrata posetile hrvatska sela u Vojvodini. 
Tako su u martu 1993. godine Margit Savović, savezna ministarka za ljudska prava i prava manjina, Miroljub Mladenović, potpredsednik Skupštine Srbije, Stevan Vještica, potpredsednik Skupštine Vojvodine i Damjan Radenković, potpredsednik Izvršnog veća Vojvodine prisustvovali sednici Saveta MZ Novi Slankamen. Navedeni predstavnici vlasti su tada odbacili navode o pritiscima na nesrpsko stanovništvo Vojvodine i ugroženosti lokalnih Hrvata, a odgovornost je prebačena na takozvani »spoljni faktor«, te je zaključeno da »[z]apadu odgovara destabilizacija svakog sela, a zatim i cele Srbije«. Damjan Radenković je istakao da »[t]eze koje se proturaju o navodnoj ugroženosti nacionalnih manjina u Vojvodini nisu tačne. Niko nije otišao sa posla zato što je druge nacionalnosti. I sve ostale izmišljotine su netačne.« 
Ista delegacija, zajedno sa pokrajinskim sekretarom za informisanje Ljubomirom Lukićem i predsednikom SO Ruma Branislavom Devrnjom, posetila je i Hrtkovce u drugoj polovini marta 1993. godine. Delegacija se sastala sa predstavnicima Hrtkovaca, među kojima su bili Ostoja Sibinčić, predsednik Skupštine MZ Hrtkovci i Rade Čakmak, koji su pre toga aktivno učestvovali u organizovanju nasilja nad Hrvatima i u tom trenutku optuženi za ugoržavanje sigurnosti i nedozvoljeno držanje oružja. Zaključak delegacije je bio da »nije reč o pustošenju sela i etničkom čišćenju, nego o pojedinačnim slučajevima«. Nakon posete, Ostoja Sibinčić je izjavio: »Prvi put osećamo da smo potrebni matici Srbiji.« 
Ostoja Sibinčić nije smatrao iseljavanje Hrvata iz Hrtkovaca problematičnim, naprotiv. U aprilu 1993. godine izjavio je: »Ako je nešto lepo u ovom ratu to je primicanje ljudi iz dijaspore svojim maticama i kad su Hrvati i kad su Srbi u pitanju.«

Fond za humanitarno pravo (FHP)