Faljnis, čeljadi moja. Jevo opet nam niko malkoc zaladilo. Ove godine duše gornjak kugod lud, nikako već malo da odumine; kako se onom gori već ne pokvari ventilator? Veli moj Periša: »Ta ne zna da imamo rđave zube«. Nisam mogo da se ne nasmijem, kugod da kogod vodi brigu o našim zubima. Periša moj dobri, ta jal ti ne vidiš da niko ni o čoviku ne vodi brigu a kamoli o njegovim zubima? Sad ako si malkoc skrivio ovima odozgor, oma ti pošalju one što izvršavaje; keče te na sokak kugod krpenjaču i gotovo, a ti bi još da ti kogod opravlja zube. Nema više, borme, niko da se stara. Sad ako nemaš novaca, možeš lipo leć na srid sokaka i ne znam ti ja šta radit. Niko te ni pogledat neće, ležaćeš do mile volje a svit će te samo zaobalazit jal prikoracivat. »Šta vam je kog andraka kad ste taki stalno turobni, ko bog niste navaćali krvi na blagovist«, veli nam Joso obadvojci, a on sav veso kugod da su ga primili radit digod u Nemačku jal u Irsku. A moždar je i dobijo na lutriji, ko zna. Nedavno je jedan nepoznat, kažu iz naše varoši, dobio nike zdravo velike novce. Samo smo ga obodvojica pogledali onako ispod oka, on veso kugod da je dva dana peko rakiju kod Ivice Budinca, i to od zardelija a Ivica mu dao da košta koliko god oće. »Veso sam, čeljadi moja. Slušo sam visti jutros i vele ovi na vistima da će kad prođu ovi izbori što se sad najavljivaje bit svima oproštene sve reštancije, porezi i nike velike kamate ko ima kredita.« Eto, lipo sve ne možem sam sebi povirovar da ima ovaki čovik kod nas u Ivković šoru, pa još i u mojoj rodbini. Doduše, bilo nas svakaki, al nismo bili nikad ovaki smlaćeni. Dok sam ja zinut zjalio u njeg, Periša dovatio niki sudoper, rozlinkav, sve se bojim da je od kaki zimski gaća oparan pa mu maše isprid nosa. »Šta si se latio mavanja?«, veli Joso već nerozan. A Periša će: »Ta, moram vidit oćeš li se zatrčat; ako se zatrčeš i ovako u svaku vist na radiju jal televiziji poviruješ borme ćemo te morat vodit doktoru, nema nam druge. Mora da se on priio kajgane s divenicom ove blagovisti, pa ga uvatilo. Moraš se ti, moj komšo, čuvat. Mož te tresnit guta, pa ćeš vako šalabazat dok si živ. A ni ovako kad te uvati tvoje mudrovanje te baš ne možmo slušat«. E to je prililo čašu, znao sam. Joso usto ko oparen sa šamadle, ona se privrnila, a on kugod kaki kaplar uštogljeno izleti iz moje avlije. »E, sad ćeš zapantit kad ćemo ga čut. A vamo si ga prisiko. Nisam stigo ni visti izdivanit«, velim ja, a Periša će opet: »Ta baš bi volio vidit dokle će duvat. Prošli put je izvuko ravno dva i po dana a isto smo ga dobro opleli, a tek za te njegove visti me baš zdravo zasvrbilo. Znaš već, svi su do sad ovi dvajst osam godina obećavali kule i varoši a na kraju ništa, ne beri brigu ni ovi neće bit bolji. Sve se to, moj Braniša, ocigrava kako su spolja naredi. Mali smo mi da odlučivamo svicku politiku, a brez svita ne možmo«, ustane i on starački lagano sa šamadle i ode na svoj salaš. Kazo sam samo »hm« i »zbogom«.