Vitrovi malo pristali, a ni jutra nisu više tako ladna. Bać Iva ispodmazivo biciglu, pa se krenijo vozat po selu. Priko zime se svaj ušvago, jedva dočeko lipo vrime. Sapi, malo će se latit i poslova oko baščice, neće imat ko drugi ka njegova otide u Švapcku. Sirota, mora. Ope se tu za dva miseca zasluži više neg u njezne fabrike za cilu godinu. Niko jutro fruštukovali, on potli popijo bukaricu čaja o nikaki travuljina, pa latijo biciglu i krenijo se. Došo skroz do centra, ni trefijo živo čeljade. Ošo okolo prvim do Podoli, vidi, nema ni tamo nikoga. Okrenijo se nadesno, pa se odbiciglo skroz do štacije. Veli, vada će ko nait, jal čekat ajziban, jal izajt iz ajzibana. Sve mu jezik srbi, ka se krene biciglat, volji se malo i podivanit skimgod nusput. Ni tude ni imo sriće. Štacija zarezita, ćilit i na čekaonice, ćilit i na staje u koje prija boravili ni sa crvenima šepama. Samo u pendžeru nova cidulja, obnarodovano ka idu ajzibani. Vidi, ope ji manje neg lane. Okolo sve zarastito u korov i šibljak, nema to više ko ni okopat, ni pokosit, ni potkresat. Sve državno, a države ni briga za ništa. Snuždijo se, latijo biciglu i krenijo se natrag u centar. Nusput mu i groblje, pa veli ka je već tu, malo će obit i dadin grob. Iščupo par travčica i izmolijo očenaš, u tomu naišo i Mata, dite o jednoga što išo šnjim u škulu, a rano umro. Nazvo mu Boga, pa sto nuž njega i počo ništa šapćat i mrnđat. Vada i to tribo bit očenaš. Samo što bać Iva reko amen i prikrstijo se, pristo i Mata sa šapćanjem. Jedino se zaboravijo prikrstit. Gleda ga, flundre mu masne, a ni kika mu kanda davno ni vidla sapuna. Košulja mu sva iskapana, po njoje se vidi šta je jijo u poslidnji misec dana. Reklja i micika izgužvane. Iz njega ofanj udara, spolja i iznutri. Vazdan ga mož vidit isprid dućana, vazdan nakresanoga. Ni sad mu ne izgleda najtrizniji. »Bać Ivo, vaš dada bijo jako mudro čeljade. Još pri dvajs godina mi reko da se manem politike, a ja ko opcinit, samo po svojemu«, najedamput će ko izasna Mata. Sića se bać Iva njegovoga politiziranja. Sto u jednu partiju o njevi, al izgleda baš u nu što se vrimenom i zagubila. Jedino naj što onda bijo prvi i dan danas živi na visoke noge, niko ne zna otkud. Mata bijo jako silan. Najedamput i mlađe i starije sto svitovat i gledat savisoka. Sto ji i učit ko su, šta su i čiji su. Okupijo oko sebe još taki. I baram dvaput namisec išo u varoš ko prvoga. Potkazivo mu svakoga ko ni tijo š njima. Dosta toga i naizmišljavo, najviše ružnoga. Novaca imo, ve što okupijo, vazdan čaščavo. Paoršag zapušćo, što mu dada ostavijo u tal, poprodavo. Ni to dugo trajalo, partija propala, prvi za dram za se našo novu. Mata prvo osto brez novaca, a više ni išo ni u varoš. Propo i propijo se. Bać Iva se preznijo i turijo ruku u džep. Napipo pedesdinara, latijo ji i pružijo Mate. »Evo, dite, znam da ćeš iskat, al neka se ponižavat, neka samo brukat tvojega pokojnoga dadu«, veli mu bać Iva, lati biciglu i krene se doma. Mata samo zinijo i tupo gledo za njim.