Reagovanje

Krajem maja 1992. godine, u momentu kada iseljavanje Hrvata iz Vojvodine traje, tadašnji predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine Jovan Radić izjavio je da nema masovnog odlaska Hrvata iz Vojvodine, da se radi o pojedinačnim slučajevima, kao i da su odlasci Hrvata iz Vojvodine dobrovoljni i da ne postoje pritisci. 
Sa druge strane, u julu 1992. godine predsednik mesnog odbora SRS u Golubincima Radislav Lepšanović izjavio je da se »stanje drastično popravilo jer je Hrvata sve manje, sve više se iseljavaju. Naši politički stavovi su jasni: treba da se isele svi Hrvati. Naravno, ne oni koji su s nama bili na frontu i borili se za slobodu Srba – oni treba da ostanu u Golubincima jer to su Srbi katoličke veroispovesti.«
Tokom juna 1992. godine grupa beogradskih intelektualaca, okupljena u Civilnom pokretu otpora i u Beogradskom krugu, dva puta je razgovarala sa meštanima i izbeglicama u Hrtkovcima. Do sredine jula 1992. godine sedam puta su organizovali konferencije za štampu u Hrtkovcima i jednom u Golubincima.
Sredinom jula 1992. godine delegacija beogradskih intelektualaca je predala ministru pravde Tiboru Varadiju prvi Izveštaj o kršenju prava građana nesrpske nacionalnosti na ličnu i imovinsku sigurnost, u kojem su izneti podaci o ugrožavanju građana nesrpske nacionalnosti u Hrtkovcima, Golubincima i Rumi. 
Sredinom avgusta 1992. godine delegacija sastavljena od meštana Golubinaca, Hrtkovaca i Rume izvestila je ministra pravde Tibora Varadija i ministra za ljudska i prava manjina SRJ Momčila Grubača o nasilju nad hrvatskim stanovništvom u Vojvodini i odsustvu reakcije policijskih organa. Ova poseta, uz kampanju i izveštaje građanskih grupa i antiratnih aktivista o ugrožavanju lične i imovinske sigurnosti Hrvata u Vojvodini i kampanju nezavisnih medija, dovela je do reakcije vlasti tek u avgustu 1992. godine.
Tada je uhapšen Ostoja Sibinčić, predsednik Skupštine MZ Hrtkovci, kao i Rade Čakmak, njegov sin Milivoj Čakmak, Mirko Paunović i Dane Miletić – izbeglice iz Hrvatske. To hapšenje je javnosti prikazano kao garancija poštovanja ljudskih prava građana nesrpske nacionalnosti. Vlast je reagovala sa zakašnjenjem, nakon što je veliki broj Hrvata napustio Vojvodinu, i nije se bavila odgovornošću glavnih političkih ideologa i inspiratora progona Hrvata iz Vojvodine. 
Specijalni izvestilac Komisije UN za ljudska prava Tadeuš Mazovjecki u svom izveštaju iz avgusta 1992. godine naveo je da postoje infomacije o porastu slučajeva uznemiravanja i zastrašivanja nesrpskog stanovništva na teritoriji Vojvodine. Specijalni izvestilac je upozorio da postoji opasnost da se politika etničkog čišćenja, tada prisutna u drugim delovima bivše Jugoslavije, prenese i na Vojvodinu. 
U septembru 1992. godine podignuta je optužnica protiv Ostoje Sibinčića, Radeta i Milivoja Čakmaka, Mirka Paunovića i Daneta Miletića, za nasilje kojim se ugrožavaju slobode i prava građana pripadnika drugog naroda ili etničke grupe, kao i za nedozvoljeno držanje oružja. 
Sibinčić i Čakmak su proveli tri meseca u pritvoru, nakon čega su pušteni da se brane sa slobode. Za vreme njihovog boravka u pritvoru, u Hrtkovcima su smanjene međuetničke napetosti i incidenti. Međutim, nakon odluke suda o puštanju osumnjičenih da se brane sa slobode, grupa srpskih izbeglica se ponovo okupila oko Ostoje Sibinčića i Radeta Čakmaka, i iznova su počeli da vrše pritisak na Hrvate i etnički mešovite porodice, ali i na one Srbe koji su zahtevali jednaka prava za sve meštane Hrtkovaca, nezavisno od njihove nacionalne pripadnosti.
Suđenje Ostoji Sibinčiću i Radetu Čakmaku je završeno u maju 1993. godine. Ostoja Sibinčić je proglašen krivim za ugrožavanje sigurnosti, dok je zajedno sa Čakmakom osuđen i za nedozvoljeno držanje oružja. Osuđeni su samo na uslovne kazne zatvora. Milivoj Čakmak, Mirko Paunović i Dane Miletić oslobođeni su optužbi za ugrožavanje sigurnosti. Uprkos činjenici da je osuđen na uslovnu kaznu zatvora, Ostoja Sibinčić je po okončanju procesa koji je protiv njega vođen ostao na čelu Skupštine MZ Hrtkovci.
Nakon hapšenja Sibinčića i grupe lica koja mu je bila bliska, u avgustu 1992. godine, pojačan je policijski nadzor nad delovanjem militantnih grupa izbeglica. Odmah zatim, Vlada SR Jugoslavije, na čelu sa Milanom Panićem, smenila je zamenika ministra za unutrašnje poslove Mihalja Kertesa zbog lične odgovornosti za etničko čišćenje u Vojvodini. Zvanično objašnjenje bilo je da se Kertes »suprotstavio vladinom planu o sprečavanju etničkog čišćenja«. 
Na suđenju Slobodanu Miloševiću pred MKSJ svedočio je zaštićeni svedok C-048, nekadašnji saradnik RDB-a. Jedna od tema svedočenja bio je i sastanak iz avgusta 1992. godine, na kojem su bili prisutni Mihalj Kertes i Jovica Stanišić, načelnik Službe državne bezbednosti MUP-a Srbije. Kertes je, na osnovu tvrdnji ovog svedoka, izvestio Jovicu Stanišića da je u stalnoj koordinaciji sa Frankom Simatovićem, operativcem RDB-a, u vezi sa situacijom u Vojvodini i Istočnoj Slavoniji, kao i da je »već dosta ustaša otišlo« sa prostora Slavonije. Stanišić je naglasio da je to bitno kako bi se »politikom svršenog čina« istočni deo Hrvatske pripojio Republici Srbiji i da je iz tog razloga potrebno da se u graničnom pojasu Vojvodine formira stabilna srpska većina.
Stanišić je, po navodima svedoka, sugerisao Kertesu da je na teritoriji Srbije potrebno da se »radi što suptilnije«, da se izbegava miniranje stambenih objekata, kao i »da nema ljudskih žrtava i da ide na način da najpre zaplaši ljude u određenom regionu, par ljudi, a onda će krenuti za njima i ostali«. 
Kertes je, inače, sve vreme održavao kontakt sa Ostojom Sibinčićem. U julu 1992. godine Mihalj Kertes je primio u zvaničnu posetu Ostoju Sibinčića i Trivuna Ivkovića, zajedno sa, kako je Ivković rekao, delegacijom »poštenih Mađara i Hrvata« iz Hrtkovaca. Zamenik Ostoje Sibinčića, Željko Vasić je u avgustu 1992. godine izjavio sledeće: »Možda je i bilo nesporazuma sa ustašama, ali sve smo to posle razgovora kod Mihalja Kertesa izgladili.«
U oktobru 1992. godine zbog sve glasnijih tvrdnji o etničkom čišćenju na teritoriji Vojvodine, Sremski upravni okrug izdao je saopštenje za javnost u kojem je navedeno da u Sremu nema etničkog čišćenja i da »ovi procesi predstavljaju direktnu posledicu ratnih događanja u kojima je neko našao interes, neko iskazao svoje raspoloženje, a neko stvarno otišao iz straha«. U istom saopštenju odgovornost za incidente u Vojvodini prebačena je na građane Srbije hrvatske nacionalnosti zbog navodnog pružanja podrške režimu u Hrvatskoj, isticanja zastava sa šahovnicama, kao i odlaska u hrvatsku vojsku. 
Načelnik Sremskog okruga u to vreme je bio Žikica Dronjak iz SPS-a. 

Fond za humanitarno pravo (FHP)