Faljnis, čeljadi moja. Eto danas niki lip dan, pa sam rišio obać i posvršavat po kojikakim općinama, katastarima, sad po novim i notarima ove artije za zemlju i da dobijem to malkoc crkavice što je okolo u ovim malo zaostalijim državama oko nas. Barem kako, kažu naše vođe, deset puta veća, al kad je čovik siroma i u ovoj ovakoj nesrići kugod moja, dobro i to dođe. Lipo sam se krenio i na vrime, al kad sam došo tute do Đelmišovog mlina dalje ne mož ni biciglom, prigrađeno nikim tablama »radovi na putu«, a radova koliko o’š. Dvojca u onim svitlećim pruslukima, znate onim što su nas nike godine natirali da moramo pokupovat u limuzine i na traktore, a i bicigloši i moraju imat. E, ta dvojca se jedini ukazali na tim radovima. Dosta su niki čigravi, veli moj rođo Joso što je isto pošo sa mnom. Kaže on »gledaj i, Braniša moj, mož i potkovat u odu kako brzo koracaje«. Lipo smo se ismijali, al razumim ja i tu čeljad. Cigurno se drže one mog dide izreke »ne možeš ti mene, Lešo, toliko malo plaćat koliko ja možem malo radit«. Kad smo stigli u varoš, polak tog nismo posvršavali. Ja očo u cocijalno da mi dadu onu potvrdu da ne moram plaćat parcipaciju, a ona tamo divojka mi veli da nije po protokolu, jel nemam uvirenje o imovnom stanju a ni poslidnji već pritposlidnji ček od babine penzije. A zasladila mi divan da je najbolje da baba dođe sama. A moja baba jedva ode za astal s kreveta, a ode jedino da je donesem džoče. A što se tiče ovi vaši artija od protokola, gospojo, ja znam da su zdravo važna. Jeto, cigurno se baba obogatila od minimalne 14 iljada penzije, a nema ni svoju kuću a kamol zemlje, pa morate provirit par iljada za te papire. Štogod sam promrnjđo što nije baš za divan i očo. Jedva sam se proguro, čeljadi, od ovi što imadu na sve pravo. Ne možem, doduše, kudit. Kod tog notaroša je sve bilo lipo, sve se ispotpisivalo, bili friški i zdravo ljubazni. Baš sam se iznenadio, al svaka čast čeljadima. I tako došli mi na salaš, ja i moj Joso; on častio za imendan, pa smo malkoc kasnili i taman ja zamotam u Ivković šor kad iza zimzelena na ćoši iskoči Periša. Tako sam se trgo, čeljadi, mal nisam sletio u razor. Stao sam ga ponet, pa velim koji mu očin a on kaže da je baš sad pročito na sokoćalu da je u Somboru i na našem katoličkom groblju sve porušeno na kriptama: i natpisne ploče i vaze za cviće, a ima i izlupani ploča baš fajin. Čim smo došli, i ja pogledam kad stvarno: ono je Bogu plakat kako je napravljena šteta čeljadima. Al nije to samo šteta, čeljadi. Možda sam ja salašar, al jasno mi da nas kogod toliko ne voli da nam i mrtvu čeljad uznemirava. Sve se pitam kome sad smetaju kripte, jel će opet bit da su to uradila dvojca-trojca od jedno desetak godina ko ono prija par godina. Ne bi reko da to samo tako mož. Biće da je to onaj divan kad su onom dica donela šinu s pačirske pruge, a milicaj kazo da je šina dvisto kila i nemoguće a dicin baćo kazo »šta zna dite, on uzme i nosi«. No, višak divana. Ajd, zbogom, čeljadi moja.