Proliće došlo još pri nedilju dana, al vrime nikako da se otpravi. Bašće suve, sve se praši, a tribalo bi koišta pometat. Grebencijaši malo malo obnaroduju da će padat. Možda digoda i pada, ko nji u selu bude samo puno vitra. Kako mu izgleda, voga prolića, a cigurno i lita, ope će tribat ofanj poljivat akoš da štogoda naraste i urodi. On i njegova fruštukovali, pa veli ako već tako ladno i vitrovito, ne mož ništa radit, otiće u varoš obavit koišta što mu se nakupilo, pa ako stigne, obiće njevu Teticu, dica je smistila u dom. To mu posestrica, cura o tetke, matrne sestre. Jedinica. Mater je donela na svit u stariji godina. Dočekali je ko suvo zlato. Tetka o mladi godina više put ostajala blagosovita, al bi svaki put pobacila, samo jedamput na svit donela malo, al mrtvo. Ni Tetica jako puno starija o bać Ive, taman se krenijo u škulu ka se ona zadivojčila. Na godinu će napunit sedamdes, mada izgleda baram dvajs starija. U mladosti bila lipuškasta, dosta derana se okretalo za njom, al ona samo za jednim, Stipom. Njezni, dosta imućni, ni da čuju za njega. Bijo iz sirotinjske familije i to za nji svaki put bijo početak i svršetak divana. Džabe lip, džabe pametan, džabe vridan. Tetica ga jako izvoljila, nikoga drugoga ni tila. I sastajali se nji dvoj u potaje. Ošlo to daleko, jedamput ostala i blagosovita. Stipa skupijo kuraži i ošo pitat njeznoga dadu jal bi mogli dojt njegovi i donet kaparu. Vaj ga samo dugačko pogledo i istiro ga iz dvora. Vrime prolazilo, Tetica venila i drečala. Brez suza. Došlo vrime i ka se trbu više ni mogo ni sakrit ni utegnit. Dada opazijo i samo je jedno jutro prija fruštuka zaušijo iz sve snage. Ni drečala, ošla u njeznu sobicu i latila patrice u šake. Ka došlo vrime i donela dite na svit, dada samo reko, kako otranili nju, otraniće i njega. A Teticu više nikuda ni pušćo, čak ni u crkvu. Ona i mater  ga jedamput ka dada ošo nikakim poslim u varoš, u potaje odneli krstit. Onda se i ispovidala i pričestila. Mali bijo ko puce, rumen, crnomanjast, svaj na Stipu. Ne zna se kako, al na drugu godinu Tetice trbu ope naraso. I na treću. Svašta se divanilo po selu, te vaka je, te naka je, te kogod oće može š njom, do njezne duše to ni dopiralo. Stipe te splećke u dušu posijale zrno zla. Sto i virovat u nji, pa vrimenom digo ruke o Tetice. Oženijo jednu suroticu, ni bila ni jako lipa, al makar imo para na paoršagu. Sve im išlo, jedino nikada nisu imali dice. Stipa se vrimenom propijo, a paoršag sto propadat. Jedamput ga samo našli mrtvoga u polju. Niko ni danas ne zna o čega umro. Jal o jada, jal o bisa, za niku godinu umro i Teticin dada. Dicu otranile ona i mater. Sva tri posvršavali škule i jedan za drugim odrukovali, pa kako se iz soldata poskidali, tako i poodlazili u Švapcku. Tamo i ostali, doma bi dolazili samo za Uskrs. Isprva svake godine, a kako njeva dica rasla, sve riđe. Tetica živila samo za njeva pisma, dok se i ona nisu proriđala. Za njima u Švapcku ni tila, a zvali je, pa ka je bola jsče pritisla, smistili je u dom. I dan danas koikad je obide jedino bać Iva. Drugi nemu vrimena.