Nemojte me ništa pitat, taki sam niki nikaki ko ovo vrime, već sam bisan i na njeg. Lipo čovik ne zna kako bi se već obuko. Ako navučeš zimsko, sav se osapunaš ko Bandin kad vuče teret; a ako se obučeš malkoc komotnije onda se smrzneš da prostiš... Svemu je kriva ova promina klime, vele ovi što javljaju vrime, obično uvik treve onako kako ne triba. Sitio sam se pripovitke što je još moj dida Grgo divanio kako je jedan baćo imo dva zdravo pametna sina: jedan je uvik kazo biće lipo vrime, a onaj drugi da će bit ladno s padavinom. Jedan je, vele, uvik pogodio. Tako se sve niki mislim da ovi što nam divane kako će bit vrime slučajno nisu zaposlili ovu dvojicu kad tako mudro javljaju svitu. Moždar su se ubacili priko kake stranke, veli mi Joso dok čačka kamiš od lule, zaglavio mu se pa se puši svudank osim tamo di triba. »Šta znaš, Braniša moj, svašta je danas moguće na ovim svitu. Ne vidiš da sve iđe nikako naopako, pa se i to moždar trevilo. Ajd, nemoj divanit prazan divan, rođo. Ta kad je to moj dida divanio? Još kad sam ja bio šafar, a meni je već šezdest brez dva petka. Ta dvojca nisu odavno živi. Doduše, moždar su ostavili svoje na »funkciji«. Vidiš kako svi ti vodeći ostave svoje, još i penzionerske vođe pridaju vlast s oca na sina, kugod da je to kraljevstvo a ne, što kazo moj pokojni Đeno »penzija je, sinko, poslidnja radost u životu«. Joso se samo nasmijo, otreso lulu o hokedlu; tako je maznio s njom da sam mislio da će mu se rascopat. Al nije, valjdar je toliko spečena da je tvrda kugod kaki dragi kamen. Napunio je sa skoro polak duvana iz duvankese, pripalio dračovim ogarkom iz šporelja pa kad je dunio taj prvi dim, meni trgle suze na oči (a mačak u zapećku počo kijat) i nastavio divanit nako mudro ko što on samo zna. »E, vidiš, tvoj baćo je bio mudar čovik to zna cilo selo. Al kandar se mi, moj Braniša, ondak ni nećemo poslidnji put radovat jel nas većina penziju neće ni doživit. Ne vidiš da malo-malo u selu kogod ode Bogu na istinu prija ti godina što su ova sadašnja gospoda odredili. A i kad se dobije, dovati taman za kruv i mliko. Dotekne i na struju i druge dažbine koji dinar, a na kraju ni za likove nema u ovom našem bresplatnom zdravstvu. Zamisli kako sam prošo niki dan: ja lipo zakazo prigled, na pakšameti naša doktorica navela ‘hitno’ i kad sam očo na prigled u bolnicu, kaže mi na šalteru jedna cura da je doktorica morala digod otić. Ne zna ona di i da dođem drukput. Eto, to ti je naše. Na stranu što sam moro platit prevoz i što sam čeko po dana, al šta bi bilo da sam štogod kritičan pa da je tribalo oma ličit.« Periša jdva dočeko, pa veli: »Ne sekiraj se ti, Josina. Nisi ti kritičan nikad. Jest da si pomalo faličan al kritičan nikad«. Moro sam se umišat i poslat i da štogod rade jel će se još pokrvat, a onda se dušu ko mala dica i ne divane koji dan, pa i moram ić mirit. Bolje vako i zaposlim pa zaborave na svađu. Tako bi tribali i ovi na vlasti radit: kad se svađaju, na poso. Ajd, zbogom.