Faljnis, čeljadi. Ja se taman obradovo ovog sičnja, niko nije poslo ni jednu reštanciju. Ko velim sam sebi ko bog došlo ovima od digod u glavu, pa malkoc prostili nama paorima da ne moramo plaćat toliki porez. Jel se mislim ko bog njim ovi iz Evrope zapritili da se od paora ne mož toliko drpat, kad niki dan iđe ova moja s kapije i viče: »Ded samo ključić od poštine škatulje, jevo ima niki cidulja«. Meni se oma smrklo, čeljadi moja. Prisio mi i pivčiji batak što sam ga glabo, a osto od nedilje od užne. To je od onog pivca što je stalno prilićo u komšiluk. Ja mu posičem krila, ajak on opet kojikako skoči na ogradu i prikobaci se priko tačaka kugod da je kaki akrobata iz cirkusa. Izio ga ko ga, ko da nema dosta kokošaka već mora ić u komšiluk. A borme, kad sam čuo da mi se komšija upiso u niku partiju, ko velim najbolje ću ga ja turit u čorbu, ko zna kako se moj komšo sad iškulovo. Dok sam se ja tog prisićo, čeljadi moja, došla i moja gospoja do mene, a vidim da je sva crvena kugod da se polila freskom farbom, pa nako iz koraka veli bisno: »Eto ti ti tvoji, ti divaniš da su se valjdar sitili malo i nas paora, da će nam prostit bar frtalj, kad ono frtalj veći neg lani i to fajin. Nikad od nji nećemo dobit ništa, sve su to vaki i naki, nikad više neću ni otić vokšovat, samo njim onda tribamo«. Kad se malkoc smirila, dodala mi te artije da i ja pogledam kad ono stvarno, tako je kako je: dobro su me opaučili s porezom. Čitam ja i čitam, a ne možem se načudit, mrmljam sam sebi u bradu: »Eto ti, Braniša moj, kad ti nećeš da se baviš politikom, manio si se. Sad lipo prodaj svinče, to jeste daj svinče kad su vaki jeptini pa lipo plati reštanciju, tako ti i triba«. A ima, bome, i taki što imadu duga na milijune pa nikom ništa, poio vuk magarca. Samo nije to tako lako, čeljadi, ni politizirat. I tu triba borme trevljat u koju ćeš stranku otić. Nemadu sve take, što kažu, beneficije. Ima da budeš i sposla iskečen zbog stranke ako nisi u onoj koja je kuražna, na priliku kugod ja, pa sad vite di ćete. Ja sam kugod mlad zdravo volio fodbol. Ta ima ko se i sića tog da sam uvik bižo sa salaša, ne od namirivanja neg ić na treninge u našu »Bačku«, jal »Željezničar«, a i do »Špartaka« sam dospio. Doduše, na kratko je bilo. E, sad vam je tako s ovom politikom: ako ne sigrate za pravu ekipu, ondak nećete daleko dotirat. A ako sigrate za veliku ekipu, ondak su vam sva vrata otvorena, ako ne i skroz oškrinuta. Tako sam i ja prošo, sigro za malu bandu pa izvisio skroz. Al pak, lipo je meni na salašu u mojim Ivković šoru. Sad nek sigraju oni mlađi, na njima svit ostaje. Doduše, obećala mi jedna da ćemo surađivat, al jeto kandar zaboravila. Baš dobro što me Periša viče da mu štogod pomognem na brzinu, ne mora bit ni na brzinu jel ova moja će kandar još dugo bit bisna a onda bolje dalje od nje. Jeto mene, Pere moj, dobri spasitelju. Iđem oma sa’ će mrak, ima kome je već I pao... Ajd zbogom, čeljadi moja.