Faljnis, čeljadi. Evo mene opet da vam samo štogod izdivanim pa onda iđem dalje za mojim poslom. Niki dan gledim priko taraba u ovu našu zapuštanu zadrugu, pa skoro da čovik zaplače: nigdi žive duše, a i kad se kogod pojavi to sve ništa stranjsko, tuđe. Nikad i niko u selu nije vidio, dotiraju velike mašinerije, štogod rade i nestanu. Eeee, a kadgod od ove naše zadruge živilo cilo selo; radili tu sva domaća čeljad skoro, nisu se ni na nadnice žalili, pravili se kojikaki obekti. Ta napridovalo. A sad, borme, ne zna se ni čije je ni ko to sve hasnira. Sićam se, kadgod se primo josag, primale višnje, zardelije, šljive pa jaja, pa sve fele žitarica a dvared godišnje se primali i golbovi za nike Talijane. Mi ondašnja dica cilo lito smo štogod išli brat, pa smo tako i dolazili do novaca. Čim krenu višnje, a mi po salaši. A ondak vam je bilo salaša i salaša. Nije bilo ni njive izmed, već skroz od ograde do ograde. Krenemo mi lipo, pa naberemo i odnesemo u zadrugu. Lozo Lošan nam to izmiri, da niku ciduljicu i na blagajnu pa oma dobijemo novce, i eto nov fodbol, jal kaka druga sigračka. Doduše, sad ni salaša nema, digod koji, a ni da ima ova današnja dičurlija ne bi imali vrimena za berbu, propuštili bi fajin tog na tim internetu. A tek kad se kupovali s prolića i s jeseni golbovi... Da ste onda vidili ti miškulancija. Znali smo se, borme, i podrpat oko kojikaki tavana, di se više nađe vadoca, to su vam oni diviji golbovi što se sami nasele u tavan pa i se niko ne mož vazdan rišit. Ukućani su nam olako davali da i povaćamo jel su pravili fajinsku štetu oko salaša: poili od pileža ranu, po okolnim njivama pokupili sime kad se posije, pogotovo su tiskali na cincokret. Njega su tako znali smlatit da je upolak osto ridak na njivi. E, mi se lipo uzveremo na tavane i pokupimo i u džak i pridamo, ukućani viču odozdol »pokupite i sve i začepite budže«, a mi huncuti borme ostavimo starije parove. Znali smo, ako pokupimo, nećemo i moć na godinu opet ić vaćat. Ja sam najviše volio na napuštani tavanima od salaša, tamo sam bio ciguran da neću propast jal se obogaljit a vaćali smo svudank, još i na crkvenim tornju. Sad je to ovim mladima smišno kad pripovidam, al borme su to bili lipi novci, a i pravili smo se važni jel smo to mi sami zaradili. Sad dici kupuju sve što požele, i više neg što njim triba, pa su zato bisni i zavidni jedni od drugi. Ja sve ovo niki dan divanim mojim pajdašima Josi i Periši, a oni se oma uvatili smijat. Pitam i šta se cere, a oni se sitili kako sam ja pao sa zardelije, pa se sitili kako smo se jedared na bać Mijinom salašu nakupili tekudi kad smo skidali golupčiće. Eto vam kaki je naš čovik: misto da se pamti po lipim štogod, naš ti čovik sve pritvori u komendiju. Zato nam vako i iđe, ja vam kažem. Neg, iđem još pogledat na televiziji šta će se trevit s ovim šetanjom, oćel to bit hasne jel će samo bit dobro ovima što su se usidili pa njim doktori priporučili šetanje, pa iđem za kakim pametnim poslom. Ajd, zbogom.