Otkako znade za se, bać Iva voljijo čitat. Al no za čega se najviše zanimo, ni našo u nikaki knjiga. Zoto najviše voljijo zasluškivat ka se stariji pripovidu. Dok se ni krenijo u škulu, više se otranjivo ko dide i bake, neg doma. Dida i baka bili siromaški, al radišni. Imali vinograd i nikoliko lančića zemlje, bilo jim to dosta za život. Dvor jim bijo pun svakake živine, u kočakeva krmačica i vzdan po nikoliko ranjenika, u štalice kravica. Posla imali o ranoga prolića, do kasne jeseni. Jedino nikada nisuz radili nediljom, a ispoštovali sve svece što u kalendaru obiližiti crvenima slovma. I uvik sve stigli poradit. Zimu voljili obadvoj, jedino bi se onda odmorili o radova u polju i u vinogradu. Svake zime dida i nikoliko pajtaša iz komšiluka išli u šumu pravit drva. Baka bi se, ope, okrenila prelima. Bać Ivu i danas, ka se siti ti godina, uvati nikaka tuga, šta li, ni sam ne zna kako bi to zvo. Koliko ga samo put dida povejo u šumu. Dobro bi podranili i uranili, tribalo it pišice nuz doroslovačku prugu, do šume bilo dobri šesedam kilometeri. Ništa mu ni smetalo, išo š njima drage volje. Još i danas mu zameriše ka se siti kako bi, ščim stignu, podložili vatru, pa madžarili. Tu pečenu slaninu baš i ni voljijo, al ka se osoli i opapri komadeš kruva, pa se to pokaplje mašćom što otpušćaje slanina dok se madžari, pa sotim isto tako osoliti, izgvanjiti i pokapani luk, za njega ni bilo slađega fruštuka. I na kraj bi slatko porusko pečenu kožicu što bi mu do dida. A kruv ni bijo o pekara jal iz dućana, ko vaj danas. Pekla ga baka doma, ko i druge žene. Njeve vekne bile o dvi kile. Dan bi mu u šume brzo prošo, dida bi mu do najmanju sikiricu, pa bi i on kljaštrijo manje grane. I bilo bi mu jako drago što, eto, radi ko i veliki. Doma bi se krenili oko tri. Niko ni imo sat, ravnali se po ajzibanu što se iz Doroslova kreto u trifrtaljatri. Dida i pajtaši bi na ramena oprtili svaki po jedan bagramovi stub, to jim lugari nisu šacovali i biližili. A možda nisu ni opazili, oko dva bi već ošli u lugarnicu. Bać Iva se dobro sićo i bakini prela. Ni ji voljijo ništa manje neg madžarit u šume. Prela bi bilo svaki dan osim nedilja i svetaca. Žene bi se okupile, ponele bi svaka svoje radilo, svaki dan bi prelo bilo u druge kuće. Radilo se svašta, jedino se ne bi tkalo, jal bi se tkalja lako mogla pribunit u mustre. Najviše bi se prelo, eklovalo i štrikalalo. Voljijo prela ko njegove bake. Zavuko bi se u zapećak, gledo i slušo. Uživo  u pivanju i u pripovičkama o davni dana. Baka bi zoto veče napucala koka i skuvala kukuruza, a kadgod bi spekla i u škvaraka pogačica jal kolačića. Bać Iva se svega toga živo sića, a danas, ka gledi na sokoćalu kako se zna obnarodovat, te prelo vamo, te prelo tamo, al nigdi ne vidi da se na prelu i prede, štrika, jal ekluje. I nema više da se naj ko koga je prelo, pripravi i počasti. Svaki samo obnaroduje ko će pivat, šta će bit za jist i koliko to košta. A ne košta malo, za sirotinju ni, pa na prelu bude najviše ni što zastalom sidu u šešira.