Faljnis, čeljadi. Jevo, baš jutros pripovidam ovoj mojoj dvojci pajdaša, Periši i Josi, kako smo niki dan prošli ja i moja gospoja. Krenili mi u varoš, dotirali se kugod da iđemo na vinčanje i sili u limuzinu pa se sve viščinimo. Ajak, ne bi bilo dobro kad se štogod ne bi istrevljalo kako ne triba. Pod varoši skoro, tamo di su ove nove gazde poopravljale te plevane firme di narod služi za sitne novce i di se fale kako ima fajin svita a kad se čovik ponudi onda ga odbiju zbog ovog jal onog kugod mene, no svedno, znate šta oću kast, došli mi do tamo kadli moj žerav niki zatrzo prvo, pa ondak još malo išo i drm-drm – stao. Neće, pa neće! Zavrćem ja i ulivo i udesno ključ, al ništa, lipso pa gotovo. Periša se smije, pa veli da sam ga cigurno prizobo. Veli da ga baš čudi, livo si benzina još kad su bili svatovi Josine unuke, a on već posto dida. No, nisam se obreco. Nisam ni mogo, jal koliko ja tiram limuzinu skoro da je tako i bilo. Ništa, ja ostavio gospoju da čuva limuzinu pa lipo kanicu što uvik imam pod sicom i ti par kilometeri pišce do pumpe. Izjado se onim derancu što toči, on se lipo nasmijo i nalio mi pa ajd natrag. Salio i malo poškropio po cipelama i pantalonama jel nisam imo livak; ne smeta, neće bar moljac napast ruvo i ajd ja u varoš. Sve stigli obać što smo tili i srićno se svršilo. Eto, to sam vam tio izdivanit: nama sa salaša i do varoši nije baš tako jednostavno doć, a ne mož sav svit živit u varoši, mora kogod i radit borme. Nema se ni svita i onako za naš paorski poso, a mi stari već nismo ni vridni. Sav mlad svit iđe napolje radit, a na salašima ostaju samo vaki ko nas trojca, svi tri frtalja vika pa ti vidi. Jeto, na priliku, meni niki dan uteklo svinče u avliju. Aaav, čeljadi, toliko sam se vijo s njim da sam mislio da ću ladom istrčat maraton posli tog. A na kraju kad sam ga kojikako spratio, na sriću bio mi jedan brat pa mi pomogo. On toliko daktio da sam moro opravit disnotor, a baš mi bilo do disnotora u devet sati uveče. E taki je naš poso na salašu, čeljadi: niko ne pita za radno vrime, nema se vikenda, ni subate ni nedilje, ni sveca ni petka; josagu se čovik uvik mora posvetit i pripravit mu ilo, vode, piće a i da budne u čistom. Periša se smije pa veli: »Kome ti to kukaš, Braniša, nama dvojci? Pa i sam znaš da je nama isto, a ovi u varoši što triba da nas razume, neće. Baš nji briga za paorsku muku. Jeto, na priliku, divane biće vaka pomoć, subvencija, ovo, ono..., a kad podneseš te silne artije i podaš zaktiv oni te odbiju, a onim što je u didin svinjak jal košari prazan obekat već tridest lita, a on dovo iz komšiluka koje june jal svinče i dobio samo take novce bespovratno, e to ti je ono kad si blizak s vlastima pa ti padne kašika u med«. Gledim, pa se mislim. Ta i ja znam take, ima i i ode kod nas. Al šta možmo kad nismo u tim partijama i kad nas ne vole ko manjinski svit? A da je tako, tako je pa nek divani ko šta oće. Dosta je bilo mudrovanja, čeljadi. Valdar će doć i bolja vrimena, a ja i dotle moram namirivat krmače. One ne gledaje ko je dobio izbore a ni ko je kako glaso. Ajd, zbogom.