Vrime se prolipšalo, sve meriše na proliće. Bać Iva jedva dočeko da se dovati bicigle i šešira. Već mu se sva kika iskušmeljala ispod šubare. Ponediljak, njegova ošla u tu njeznu fabriku, rekli jim dobiće nadnice što jim nisu isplatili, a tribali još pri Božića. Al kažu ne možu, to bi jim bilo puno, za Božić jim dali ne što tribali dobit dvitri nedilje pri svete Kate. Ve jim obećali za petak, al u petak bijo nikaki državni svetac, pa nisu ni išli na posov. Ko zna, jal nisu znali da neće radit, jal možda znali, pa zoto tako namistili, misli se bać Iva. Ni jim prvi put. Otkako se jedan o gazda zaposlijo u državne vlade, kažu da tamo svituje voga što se stara za paoršag, nadnice jim sve riđe isplaćivu. Kažu nemu novaca, a svi vidu da jim svaki dan roba ide i to napolje. A znadu da ništa ne može otit priko, ako pri toga ni platito. I rabadžije ko rabadžije, oma se pitu jal se to komugod daje zabadva, jal gazde moru davat kaki ušur vima što zaposlili njevoga. Ništa jim ne bi bilo čudno, svi vidu da u ve države ima za svakoga, samo za siromake što rmbaču za bumbaču, nema.  A vo ni prvi put. Tako već nikoliko godina. U lito i sjeseni sve jim isplaćivu na vrime. Gazde se boju da ji ne napušću, jal možeš otit digod oćeš, rabadžija svud fali. Al zoto, ščim projde poslidnja paprika i čeljad više nema kud, stanu otezat, pa jim rano sprolića nadnice isplaćivu i po tri miseca kasnije neg što bi tribalo. Zoto njegova jutros u fabriku i ošla jidovna, triba već koišta i poplaćat, a novaca niotkud. Što najveće zlo, voga miseca i njegovi baš zakardašili. Ni oni se baš ne žuru, nadnice već davno tribovo dobit, al nema pa nema. Ne zna se ni ka će bit, velu sve su isapili, a daće ščim država njima dade novce što već davno tribala dat. Već se malo zabrinijo, za dandva će mu nestat likova, a o države dobije manje o polak i to ni što najmanje koštu. Ne najskuplje mora platit i to ne baš malo. A iz čega, ako nadnice ne dobiju ni on, ni njegova? A i država, za take je ni najmanje ni briga. Drugače bude ako si ti njima dužan. Nema tu puno čekanja, letričari bi oma na banderu, telefon ti izdaleka iskopču, svi drugi bi oma ezekvirali. Možeš se žalit komu koliko oćeš, ništa ti ne vridi. Svud samo kažu, prvo plati pa se žali. U tomu štodiru fruštukovo, ne baš slatko. Pojijo komat crna kruva prokuvanoga u sose. Naranijo mačka i Taksu, poljo jim staroga kruva mlikom. Ni oni baš nisu prisnapili, ostalo jim više o polak. Kanda više volju ka ostane kaki kožica i kostiju, najviše o piletine. Obadva zašli u godine, pa jim to vada lipo mekano. Oma ošli u stražnji dvor i ispružili se u prisunje. Bać Iva malo odrimo, ko i svaki drugi dan potli fruštuka, pa sijo za sokoćalo i latijo se nikakoga trukovanja. Proba vako, proba nako, al ne ide. Prošlo tri frtalja sata, a on samo trukujtriši, pa trukujtriši. Manijo se ćorava posla, veli vidiće malo šta ima novoga, pa se malo probiciglat i onda će mu vada it bolje. A dotle će vada i njegova dojt natrag, pa će vidit i jal nosi nadnice. Mada ne viruje.